Будућност је дигитална, али могу ли дигитални алати решити све проблеме у образовању одраслих? David Mallows поделио је са нама своја размишљања.

Много тога данас радимо онлајн - одржавамо контакт са пријатељима, купујемо, информишемо се о најновијим догађајима, гледамо ТВ, плаћамо порез и рачуне за комуналне услуге. Ходамо улицама са телефонима у рукама, у страху да ћемо пропустити неку поруку, ажурирање или нотификацију. Укратко – свиђају нам се наши телефони и наши таблети и наша новооткривена „пупчана врпца“ са онлајн светом Фејсбука, Инстаграма и Твитера. Свиђа нам се овај свет константног стимулисања, неограничених могућности, и чини се да прихватамо празна обећања и илузије које он нуди. Да, много тога данас радимо онлајн, али сигурно не све. И даље се бавимо стварима и људима и местима офлајн. Живимо у стварном свету физичких ствари – додирујемо их, обраћамо им се, и причамо о њима.

Потенцијал и изазови

Наравно да ће образовање одраслих бити у све већој понуди онлајн. И то може бити добро. Дигитализација нуди флексибилност, једноставнији приступ, обиље потенцијалних мултимедијалних ресурса, као и начине да се мотивишу одрасли да се укључе у учење. Ипак, увођење технологија у образовање одраслих одвија се споро, а докази (насупрот бомбастичним најавама) о делотворности су ограничени. Докази указују на то да постоје проблеми са развојем особља, трошковима (и самих алата и инфраструктуре потребне како би се о њима старало на најбољи могући начин, као и неопходне обуке особља) и на неким местима, недостатка повезаности на мрежу.

Често чујемо да технологија има потенцијал да промени приступачност учења, превазилазећи географску удаљеност, здравствено стање и финансије и мењајући шта, где, када и како сви можемо имати приступ учењу. Иако би она то могла, да ли ће заиста то и урадити? И ако то уради, да ли ће то уопште представљати значајну промену? Или се само ради о промени у механизму испоруке, без правог утицаја на учење којим се бавимо? Током 1980-их телевизија је представљала сјајну трансформациону технологију у образовању – у време када сам ја почео да предајем 1990-их, у ћошковима сваке учионице ТВ и видео рекордери су скупљали прашину. ТВ апарати ускоро су замењени графоскопима повезаним на рачунаре, а онда су њих замениле умрежене машине, и коначно „cloud“ услуге и умрежени таблети (или нешто слично). Укратко речено, технологија се мења; неинтерактивне беле табле једном су биле модерна нова ствар – протерале су прашину од креда из учионице и научиле читаве генерације која је разлика између фломастера за таблу који се могу брисати сувим сунђером и маркера који не могу (и последица употребе погрешних...).

Дигитални алати не представљају циљ, већ средство

Неопходно је да овде направимо разлику између учења да се користе дигитални алати и учења кроз употребу дигиталних алата. Ова прва врста била је главни покретач повећаног учешћа у образовању одраслих током претходне деценије. Ипак, у многим друштвима, распрострањеност дигиталних алата значила је да научити како да се користе (дигитална компетентност) није толико хитна ствар у многим областима. Иако несумњиво постоје групе које су изопштене из дигиталне револуције због недостатка ИКТ вештина (и вероватно и недостатка приступа тим алатима и широкопојасним конекцијама које их оживљавају), све више људи свакодневно користи дигиталне алате. Због тога би циљ едукатора одраслих требало да буде да не само подстакну учење путем дигиталних средстава, већ и да се постарају за то да употреба дигиталних алата подстиче учење – да га уздиже на следећи ниво, а не да представља једноставан пренос штампаних материјала са папира у PowerPoint.

Дигитализација и инклузија

Дакле, да ли дигитално учење представља само још једну технологију? Да ли његово увођење у учионицу (и обликовање начина на који се образовање одраслих пружа) представља фундаменталну промену у образовању одраслих? Да ли морамо да поново осмислимо основу нашег приступа образовању одраслих? Нисам баш убеђен у то. 

Очекивања, мотивације, животни стилови и искуства младих људи (будућих одраслих ученика) разликују се од оних моје генерације (сада сам у својим педесетим). То намеће нове изазове пружаоцима услуга у образовању, када су у питању пружање услуга и процена образовања. Наравно, то представља и сјајне могућности за увођење иновација и остваривање контакта са новом генерацијом одраслих.

Употреба технологије у образовању представља препреку за одређене групе ученика. Они који ће тренутно највероватније бити искључени из учења ће скоро сигурно бити још искљученији уколико се још већи део образовања одраслих буде одвијао онлајн. Због тога постоји опасност да ће они који би могли да имају највише користи из учења бити изопштени.

Да резимирамо

Дигитална технологија у образовању одраслих је овде, и ту ће и остати (наравно, све док јој се не деси исто што и графоскопима) и добро је што посвећујемо време и труд истраживању најбољих начина да је искористимо у области образовања одраслих. Ипак, не треба заборавити да се образовање одраслих одвија путем личних односа, и да су најбољи едукатори одраслих способни да остваре снажне везе и да их одржавају, користећи их за подршку одраслима у процесу учења.

Дигитално учење требало би да унапреди учење, а не само да га настави путем дигиталних средстава. Треба да истражујемо начине на које можемо интегрисати технологију како бисмо омогућили ученицима да се активно укључе са идејама и ангажују заједно са својим колегама, како бисмо унапредили искуство учења, појачали мотивацију и обезбедили искуство учења које је приближно или које реплицира начине на које одрасли приступају информацијама и комуницирају једни са другима у свету изван учионице за образовање одраслих.

David Mallows има 30-годишње искуство у образовању одраслих као наставник, стручњак за обуку наставника, руководилац и истраживач. Претходно је био директор истраживања у Националном центру за истраживања и развој у области језичке и нумеричке писмености (NRDC) на Институту за образовање UCL у Лондону, а тренутно представља Европску мрежу основних вештина у EPALE као тематски координатор за животне вештине.