Тематски координатор EPALE за животне вештине, David Mallows, разматра важност и процес дигиталне инклузије одраслих.

Уласком у месец посвећен дигиталном и електронском учењу на EPALE платформи, вероватно ћемо помислити на иновативне и узбудљиве начине на које се учење може учинити доступним онлајн, на рачунару или мобилном уређају, или чак и путем опреме за виртуелну реалност. Током овог периода биће разматране импликације по педагогију и обуку наставника, биће представљени интерактивни материјали, а врли нови свет учења постаће барем мало ближи.

Дигитална подељеност

Ипак, поред ових узбудљивих могућности, треба да размотримо и то да ли ће дигитална технологија олакшати приступ одраслима који су искључени из образовања, или једноставно подићи нове и још више застрашујуће баријере. Годинама се много прича о дигиталној подељености – страховима да све већа употреба компјутера као алата за комуникацију, трговину, грађанско учешће и, наравно, учење, може да доведе до још веће и можда значајније неједнакости за неке групе у друштву.

И док је онлајн свет све присутнији у физичком свету, треба да обратимо пажњу на дигиталну инклузију – обезбеђујући сваком члану друштва могућност да се ефикасно бави широким спектром могућности које нуди дигитални свет.

Дигитална инклузија

О дигиталној инклузији можемо размишљати у смислу приступа технологији. Знамо да постоји јака повезаност између употребе дигиталних алата и различитих економских и социјалних показатеља. Због тога одређене групе одраслих заостају у односу на друге када је у питању коришћење нових технологија. Сиромашнијим групама често једноставно недостају неопходни уређаји.  Уколико немате рачунар код куће или на послу (или у џепу), приступ државним службама онлајн, или подношење захтева за рефундацију неискоришћене возне карте, или куповина онлајн, или размена видео снимака мачака на фејсбуку, или пријављивање на EPALE је много теже. А када одрасли немају приступ уређајима, већа је вероватноћа и да немају информатичке вештине. То је, сасвим разумљиво, велика брига креатора политика. Ипак,

пре него што пожуре са скупим програмима улагања у опрему и курсеве основних информатичких вештина, било би добро да размисле о томе шта је заиста потребно да неко превазиђе дигиталну баријеру и придружи се онима од нас који се (прилично) добро сналазе и који су активни онлајн.

Учествовао сам у низу таквих иницијатива и из прве руке сам видео да је потребно више од рачунара и одређених вештина управљања мишем како би одрасла особа постала дигитално укључена. Поред приступа уређајима и вештина за њихово коришћење, такође треба да разумемо и различите врсте мотивације одраслих да се баве новим технологијама. Можда је боље да замислимо овај процес као путовање и да одредимо пут коју свака одрасла особа треба да пређе. Професор Steve Reder са Државног универзитета у Портланду предложио је пут ка дигиталној инклузији који се састоји из четири фазе, за који верујем да нам може бити од велике помоћи у покушајима да се суочимо са овим изазовом.

Пут ка дигиталној инклузији у четири фазе

Они који никада нису користили рачунар налазе се у првој фази: дигитални приступ.

Када људи имају приступ рачунару, онда прелазе у другу фазу: дигитална склоност.

Овде они морају да одлуче да ли заправо желе да користе рачунар и у које сврхе. И управо овде многе иницијативе падају у воду – нема сврхе обезбеђивати одраслој особи приступ уређају уколико та особа нема никакву жељу да га користи. Сви ми вероватно имамо старијег рођака коме је дат лаптоп или ајпед у нади да ће почети да шаље имејлове, а не писма, или да одржава контакт путем скајпа, а не телефоном. Али, скупа справа скупља прашину у ћошку, упркос стрпљивом подучавању од стране млађе генерације. Наравно, други убрзо увиде предности и једном када развију ту склоност ка дигиталној технологији, следећи корак, а то је да науче да је користе, постаје смисленији. 

Tо је оно што Reder назива фазом дигиталне спремности.

Они који нису још „спремни” да користе технологију мораће да уче, али кад једном развију склоност ка дигиталном, много су веће шансе да ће бити успешни.

Када савладају вештине помоћу којих могу да раде оно што им је потребно, они се сматрају „дигитално спремним” и прелазе у финалну фазу: дигитална писменост.

Сада треба систематично да развијају своју вештину у употреби дигиталних уређаја како би остварили оно ка чему имају склоности.

Свака фаза на путу има своју баријеру коју је неопходно превладати. У дигиталном приступу, баријера је недостатак уређаја, или можда широкопојасне мреже; у дигиталној склоности – недостатак самопоуздања, уочавања значаја или жеље да се уопште и користе рачунари; у дигиталној спремности, баријеру представљају основне ИТ вештине; а у фази дигиталне писмености баријере су наизглед безбројни начини на које се дигитална технологија развија, а нове апликације осмишљавају.

Као и у великом делу образовања одраслих, напредак одраслих и кретање на путу ка дигиталној инклузији можда нису тако линеарни како указује дијаграм. И док ће нечија склоност ка одређеној технологији можда пратити или делимично зависити од поседовања довољно спремности да се иста и користи, Reder истиче да ни он сам нема склоност ка компјутерским игрицама, иако влада основним компјутерским вештинама потребним за њихово играње и стога је „спреман”.

Израда програма за дигиталну инклузију

Дакле, која је импликација путање ка дигиталној укључености коју предлаже Reder за креаторе политика? Првенствено да не треба да заборавимо да је мотивација одраслих да уче интерна. Програми усмерени на „опремање” одраслих информатичким вештинама како би се осигурала дигитална инклузија треба такође да посвете време томе да помогну одраслима да истражују начине на које употреба дигиталних алата може да унапреди њихове животе и помогне им да се баве стварима које цене и желе. Уколико одрасли немају склоност ка дигиталном, никаква обука у области ИТ вештина неће им помоћи да превазиђу дигиталну баријеру.

Graciela Sbertoli из норвешке агенције за целоживотно учење Skills Norway, Zoltan Varkonyi из консултантске куће Progress Consult из Мађарске и Caecilia Maerk из Швајцарске асоцијације за образовање одраслих SVEB, који су сви чланови Европске мреже за основне вештине, дискутовали су о различитим приступима дигиталној инклузији који постоје у Норвешкој, Мађарској и Швајцарској.

David Mallows има 30-годишње искуство у образовању одраслих као наставник, стручњак за обуку наставника, руководилац и истраживач. Претходно је био директор истраживања у Националном центру за истраживања и развој у области језичке и нумеричке писмености (NRDC) на Институту за образовање UCL у Лондону, а тренутно представља Европску мрежу за основне вештине на EPALE као тематски координатор за животне вештине.