Reforma gimnazija je već u svojoj drugoj godini. Za one koji su prethodnih godina pratili vebinare organizovane širom Evrope gotovo da nema iznenađenja. Učenje zasnovano na ishodima i projektna nastava ne predstavljaju nešto nepoznato. Više nešto komplikovano, što treba prilagoditi strogom nastavnom programu, ili u prevodu - naći vremena da se u toku redovne nastave sa učenicima uradi po neki projekat koji bi imao i edukativnu vrednost.

Naravno,  ovde bi trebalo akcentovati reč „neki”. Jer, ruku na srce, ne može se svaki projekat smatrati edukativnim i obrazovnim. Tokom prve godine uvođenja nastave sa ishodima imao sam priliku da vidim svašta što se naziva projektnom nastavom, ili ono što su kolege predstavljale tako. Od dobrih do izuzetno loših ideja. Nažalost mnogo češće sam viđao ove druge. I tu je otprilike linija koju niko nije, a neko je morao, povući. Kada se za neki projekat ili aktivnost može reći da zaista doprinosi obrazovanju? I ako sa jedne strane imate dobit, a sa druge strane uloženo vreme (a vreme je dragocen resurs u prosveti), u kojoj meri je odnos naučenog prema uloženom vremenu dovoljno dobar da bi slobodno mogli reći da je neki projekat zaista odličan.

Ja bih ovo pitanje postavio malo drugačije. Već je toliko puta rečeno da današnji nastavnici nisu imali prilike da se kao učenici sretnu sa projektnom nastavom. Istovremeno došlo je do neospornog pada ugleda prosvete i nastavničkog zanimanja. Povećan obim administracije, kojim su nastavnici izloženi, oduzima svaku želju za novitetima.

I u takvoj sredini mi očekujemo od nastavnika da iznesu reformu.

Dakle, očekujemo od nastavnika da primenjuju metode, koje nikada nisu videli, koje bi zahtevale dodatne napore po pitanju administracije i ono najvažnije, izlazak iz zone komfora. Jer ma koliko god mi bili nezadovoljni trenutnim sistemom, uporno odbijamo bilo kakvu promenu. A kad kažem „mi“, mislim i na učenike, i na nastavnike i na roditelje. Svaka promena donosi i frustraciju zbog neuspeha, koji će nužno uslediti, jer ništa ne uspeva iz prve. I onda je mnogo lakše sedeti i biti nezadovoljan. Nastavnici roditeljima, učenicima i ministarstvom, učenici školom, roditelji nastavnicima...

I sada se postavlja pitanje. Ko uči učitelje?

Na koji način očekivati da reforma uspe, ako iz nje izuzmemo obuke nastavnika? Proći će nastavnici kroz seminare, ali da li će seminari proći kroz njih? Ne možemo poreći sve one „lutajuće umove” (kako bi ih nazvao Erik Mazur) koji sede u klupi tokom vikenda, jedva čekajući da predavač „skrati” neki sat pa da odu kući ranije. Ili koju i dođu kako bi zamoli da ih puste kući ranije. I ne zaboravimo postojanje pojedinaca koji odslušaju pažljivo izlaganja, popričaju sa predavačem tokom pauze malo hvaleći seminar i malo više sebe kao nastavnika, a onda se u ponedeljak vrate u učionicu i nastave sve po starom, kao resetovani. Nije do predavača, do polaznika je, da se razumemo.

Motivacija za seminarima već odavno nije usavršavanje, već skupljanje bodova. Jedan vikend i evo uverenja. I, nažalost, većina mojih kolega nikada ne primeni ništa od onog što je izlagano na seminaru.

Sebično ili ne, moj najveći strah ogleda se u tome da će moja penzija zavisiti od ove sadašnje Z-generacije. I kako ćemo ih obrazovati (o razlici među terminima obrazovanje i edukacije, drugi put), jer čvrsto verujem da samo obrazovani ljudi mogu učiniti društvo boljim. Hoćemo li se fokusirati na edukaciju Z-generacije kroz kurseve i treninge ili ćemo prihvatiti da je nastavnik taj sa kojima imaju svakodnevni kontakt, pa prema tome, i najbolji način pravilnog obrazovanja?

A kako nastavnik da uspe da dopre do bilo kakve promene, ako i sam ne bude svedok promene u sebi. Kako da menjamo druge, ako sami ostajemo uvek isti, resetovani?

Zašto ne dolazi do pomaka?

Moje lično iskustvo kaže da mi svaka promena sve teže i teže pada. Ja se dobro osećam dok predajem i dok me slušaju. Ja verujem da su moji učenici naučili i savladali gradivo kada ponove ono što sam im rekao. Tako je izgledala škola i u moje vreme. Tako sam i ja učio, tako i sada predajem. Tako se jedino osećam udobno. I moji učenici vole kad su na poznatom terenu. Kad znaju šta će biti pitani. Šta treba da kažu. Kad nema iznenađenja. To svi volimo.

U prosveti niko ne voli iznenađenja. Ako bih se poslužio rečnikom fizike, svi mi volimo inerciju. Da ostanemo tu gde jesmo. Jer ovo oko nas je poznato, možda nije ono što smo želeli, ali to ne umanjuje naš strah da „može biti i gore”.

I opet niko nije zadovoljan.

Ali trpimo, jer bilo koja promena bi nas u jednom trenutku dovela na tanak led. Našli bismo se u neispitanom, i poput mita o Platonovoj pećini, sve oko nas bi bilo nepoznato i strašno, a mi trapavi i zaslepljeni. I to je ta neudobnost koju ne volimo. Ta ideja da ćemo neko vreme biti gori, ako želimo da budemo bolji, tera nas da ostanemo tu gde jesmo.

Mravlji korak napred.

Pre godinu dana moja škola učinila je jedan mali, mravlji, korak napred. Nas nekoliko napisalo je svoj prvi Erasmus+ projekat posvećen upravo projektnoj nastavi. Dve godine pre toga, kao dobitnik nagrade tokom STEM discovery week, nalazio sam se u Briselu. Bio je to moj prvi kontakt sa nekim od najboljih nastavnika u Evropi i ogroman šok (upotrebio bih kovanicu „prosvetni šok”, radije nego kulturni šok). Šest meseci kasnije ponovo sam se našao na istom mestu u prostorijama Europen SchoolNet-a, potom u Notingemu, CERN-u. Sva putovanja bila su rezultati nekih nagrada, ali me je svaki povratak kući vodio u onu istu učionicu, koja je uporno odbijala da se promeni.

Tokom tih godina uspeo sam da naučim mnogo. Ipak, bilo je potrebno skoro dve godine da „ubedim” kolege da se nagrade ne dešavaju samo drugima. Tokom dve godine lagano se oblikovao jedan neformalni tim nastavnika koji su spremni da učine korak napred, nesputani akcionim planovima, izveštajima, zapisnicima, planom i programom rada i ostalim birokratskim izumima kojim obiluje moderno obrazovanje. Ovaj tim sada prati  onlajn kurseve, takmičenja, seminare… Sprema se za prvu tzv. „posmatranje na radnom mestu“ (jobshadowing) vrstu mobilnosti u Turskoj.  Od jeseni moja škola je pokrenula tri eTwinning projekta. Dobitnici smo prve nagrade za primer dobre prakse karijernog vođenja na takmičenju u organizaciji Euroguidance-a.

Mogu slobodno reći da je ovaj tim pokrenuo našu školu. Ne kažem da trčimo, imamo mi još koraka da napravimo do naše pune brzine, ali kao što svaki fizičar zna jednom pokrenuti sistem velike inertnosti teško je zaustaviti.

Kako smo to uradili?

Malim koracima, kako bi drugačije? Čvrsto stojim iza ubeđenja da kada radite nešto zabavno drugi će vam se pridružiti. A onda već imate tim. Za mene se ova prilika dogodila kada sam došao na čelo tima za karijerno vođenje i savetovanje pre tačno dve godine i kada sam već na početku doneo odluku da se moj tim neće toliko baviti promocijom zanimanja i fakulteta koliko razvojem veština kod učenika. I kada smo u jednom danu, u okviru aktivnosti „STEM pešačka tura“,  sa učenicima obišli nekoliko kompanija, i kada smo nakon toga organizovali potragu za blagom sa ciljem razvoja veština 21. veka, shvatio sam da učenici odlaze svake godine, ali nastavnici ostaju. Moj tim je u startu rešio da okosnica svih aktivnosti budu igre.  

Ne mogu da kažem da nagrade nisu pomogle. Pomogle su da budemo primećeni, ali i da ostanemo uporni. Tada nas je u timu bilo troje, ali su polako i drugi počeli da se priključuju. Tim za KViS i dalje postoji, i dalje ima svoj plan i program rada, i dalje je posvećen učenicima, ali njegov najveći uspeh je što je okupio jednu grupu nastavnika koja je nastavila sa sopstvenom reformom i van granica utvrđenih planom i programom.

Neformalni timovi u školi su danas u velikoj prednosti. Nisu opterećeni bilo kakvim rokovima. Reaguju brzo i po potrebi. Članovi su bolje međusobno povezani, jer su sami izabrali da budu deo tima, umesto da im uloga bude dodeljena na nastavničkom veću.

Neformalni timovi predstavljaju čist destilat „tim bildinga”, „nepisanih pravila” i onog najvažnijeg, želje da se nešto promeni na bolje. Već sam opisao svaka promena će neminovno proći kroz svoju „turbulentnu”, lošu, fazu pre nego što stigne do svog cilja, ali ako nisi sam lakše ćeš prebroditi.

Ko uči učitelje?

Dakle, ko uči učitelje? Da li seminari? Kursevi? Vreme?

Moja mišljenje je da motivacija dolazi iznutra. Nije bio potreban nikakav „gonič robova”. Niti dopis bilo koje eksterne komisije. Bilo je samo neophodno osloniti se na sopstvene snage. I nemojte misliti da je moja škola sada idealna. Samo je jedan korak bliže.

A obrazovanje nastavnika ostaje još uvek otvoreno pitanje.