Рад је, вероватно, један од најбољих начина да човек искаже своје способности и себе као личност. Жеља да се ништа не ради најчешће је последица тежње човека да побегне од радних обавеза које су повезане са обезбеђењем економске егзистенције. Свако од нас мора да ради неки посао, који са мање или више добре воље прихвата, али многи сањају тренутак када ће та обавеза престати. Док је просечан људски век био много краћи него што је то данас, таква жеља није имала нарочитог утицаја на друге. Данас, када је просечан животни век људи много дужи, за већину људи живот након престанка радног односа полако губи смисао. Не само што су приходи који су неопходни за испуњен живот много мањи него у доба активност рада, већ се и здравља људи постепено нарушава и бављење сопственим здрављем захтева све више економских средстава, која тиме постају још оскуднија. Последично, човек почиње да се осећа све више напуштеним, јер доживљава себе као терет других чланова заједнице; истовремено, и сама заједница почиње да сажаљева таквог човека и да га доживљава као терет. Излазак из овог врзиног кола дао би велики допринос богатству живота сваког појединца и заједнице у целини. Људи би се радовали дугом људском веку, живот би им био испуњенији, а осећај падања на терет других у великој мери би нестао.

Природно је да при избору посла преовлађују егзистенцијални разлози и да је стога мало људи који има могућност да ради посао који воли. Ако ова посао који најбоље задовољава егзистенцијалне потребе и посао који се воли посматрамо као две крајње тачке у распону могућих избора, можемо препознати да постоје и послови који се више воле од послова које обављамо. Налаже више вољеног посла који задовољава и егзистенцијалне потребе подразумева и спремност људи да стекну адекватна нова знања и вештине које им омогућују такав избор. Но, због разноврсних разлога, често је потребно подстаћи људе да своје способности употпуне са с новим знањима и новим вештинама како би променили своје радно окружење и обогатили свој живот новим садржајима. Јасно је и да ови подстицаји морају бити погодни за све узрасте, тако да трају током целог животног века људи.

За оснаживање оних људи који већ воле своје посао и који имају високу склоност ка континуираном унапређењу свога знања и својих вештина, потребно је унапредити законе у смислу да се избришу сва ограничења која умањују могућност њихове радне активности (на пример, избрисати ограничења послова које не могу да раде жене или избрисати старосну границу за наставнике). За оснаживање људи који немају таквих склоности, потребно је веће ангажовање целог друштва. Први корак је широка друштвена промоција позитивног става према свим видовима рада и према свим пословима.

Познато је да добровољни рад и хоби често упуте и определе људе за неки посао. Свака од ових активности може да се започне у било ком тренутку током живота. У том смислу, потребно је решити два задатка.

Први, да се осмисле и промовишу такви облици добровољног рада који би оснаживали појединце тако што би се током њиховог обављања стицале и потребна нова знања и вештине. Знања и вештине из области дигитализација пословних процеса, вештачке интелигенције, базе података, као и вештина комуникације, управљања активностима и процесима и бројних других савремених захтева, могу се добрим делом савладати добровољним радом у некој добро организованој групи. Чак и обична вајбер група или заједничко попуњавање неког обрасца у облаку могу да пруже људима осећај да су неко и да су корисни.

И други, да се осмисли систем који би подстицао појединце да се укључују у добровољне активности. Овај задатак, поред тога што подразумева спремност друштвене заједнице да јавно промовише вредности добровољног рада, могао би да се допуни и економским подстицајима, као што су награде које би биле прилагођене интересовањима разних група (на пример, карта за журку или ваучер за систематски преглед) или неки други видови економске користи (ко ради 4 сата недељно као чувар бицикла, може свој бицикл целог месеца да оставља на чување бесплатно). Потенцијал оваквих могућности огроман је у свакој заједници.

Знања и вештине које се стекну таквим радом не само да се лако примењују на сваком другом послу, већ оснажују предузимљивост упуштања у нове активности и нове послове. Комбинација различитих генерација у оквиру групних активности јача не само међусобно разумевање и поштовање, већ и осећај самопоштовања сваког члана из групе. Крајњи резултат за целу друштвену заједницу одразио би се на економски напредак, боље здравље људи и испуњенији и богатији живот сваког појединца целе друштвене заједнице.

Аутор: Јозефина Беке-Тривунац

Контакт подаци:

E-adresa: jozefina.beke@live.com

Mob. +381 63 278 095++