Томас Мари (Thomas Murray): креирање пута ка правом извору

Интервју: Брид Коноли (Brid Connolly)

An Cosán - Aн Косан је ирска реч за пут, као што многи знају.  Ан Косан је пројекат образовања у заједници у Талату, са циљем да оснажи људе кроз образовање (An Cosan, 2022). Ово име одјекује у познатим разговорима Мајлса Хортона и Паула Фреира Пут стварамо ходањем (Bell, 1990). Ан Косан је на толико начина креирао нови пут када је почео као Шанти осамдесетих година, и наставља да гради нове путеве ка новим дестинацијама. Најважнији део овог стварања пута су запослени, посвећени визији образовања одраслих и у заједници за еманципацију и друштвену промену. Један од запослених је и Томас Мари, који предводи рад на пружању високог образовања, у чијој је основи етос, пракса и принципи образовања одраслих и у заједници, за разлику од многих институција које нуде високо образовање.  У овом кратком чланку, он се осврће на то како се укључио у образовање одраслих и у заједници.

Љубав ка учењу

Томас се увек занимао за образовање, од самог почетка.

„Волео сам да учим“, каже он.  „И исто тако сам истински био заинтересован за питања социјалне правде. Питања која се тичу једнакости.“ Када је био млад студент, желео је да студира „друштво“, огромну област очигледно, и на крају је студирао политичке науке и историју на универзитету, да би разумео како свет функционише.  То је била тема која га је окупирала у то време, па све до данас. Ове теме му омогућују да дубоко зађе у узроке социјалне неправде, а не само у ублажавање последица. Он каже:

„Увек постоји опасност да лечимо симптоме друштвених проблема (неједнака расподела), а не њихов узрок (процес који доводи до неједнаке расподеле), (Murray, 2016., стр. 13).

Односно, Томаса су његове академске судије довеле до дубљег разумевања корена и порекла неправедне друштвене стратификације широм света. То разумевање је нарочито било очигледно у критичким теоријама.  Експериментално учење му је донело још бољи увид.  Током пост-дипломских студија, волонтирао је у клубу за израду домаћих задатака након школе са ученицима и студентима из области са недовољним образовањем. „Знате, научите нешто о заједницама... шта иначе не бисте имали прилике да научите.  На пример, једног дана сам се нашао тамо и кренула је рација Гарде у потрази за дилерима дроге и знате...радио сам са учеником чији су родитељи били дилери дроге...и знате, био је под толиким стресом...“ Ово искуство, у комбинацији са његовим критичким студијама суштински обликује Томасово размишљање и гледишта, што он преноси у свој рад са Ан Косаном.

Трансформативно образовање

„Тек када људи пробају нешто да промене и наиђу на противљење...тек тада се дешава заиста смислено трансформативно учење,“ каже он, присећајући се свог рада у студентској служби у УЦД, када се сусрео са друштвима и колегама студентима који су протестовали против повећања школарина или који су тражили   статус универзитетског друштва за различите студентске групе, укључујући и нпр. Кампању солидарности за Ирску и Палестину, (https://www.ipsc.ie/). „Тако се сазнаје како ствари заиста функционишу и... ко има моћ у одређеним ситуацијама.“

Томас сматра да постоји недовољно разумевање демократије. Он то сматра за већину људи, демократија се своди на изборе и гласање за представнике сваких пет година, а не на моћ грађанства. Његово континуирано учење омогућава му да свеобухватније сагледа начин како се врши власт, од оне умањене верзије демократије до ширих примена када се сами људи више питају, и већу моћ за доношење одлука о сопственим животима, заједницама и радним местима.  

Универзитетске студије скренуле су му пажњу на алтернативне моделе демократије, а не само оне репрезентативне.

„Различите теорије, различити теоретичари, различита времена, имају много снажније моделе демократије, где се људи питају и одговорни су једни према другима,“ и он тврди да је ово визија друштва које је доступно, које је могуће створити уз жељу да се дође до еманципацијске промене. Поред студија о моделима демократије, Томас је открио критичку педагогију. (Freire, 1972)

„У то време сам упознао наставне методе које су се ...заснивале на Паулу Фреиру, на дијалогу у учионици“, каже он.  „И то је утицало на моје размишљање, али такође, не само учење о овим стварима, већ и о другачијем односу према моделирању, како предавати демократске норме. То је било важно не само за учење већ и за то како бисте предавали.“

Критичка педагогија је можда незграпна фраза, али је веома важна у погледу критике образовања као институције друштва, о томе како школство и високо образовање функционишу у пракси а нарочито у хваљењу исхода образовања у погледу развоја друштва, демократије и грађанства.  Фреирево уоквиравање образовања није се фокусирало само на оно што се предаје, већ углавном на то како се предаје. Едукатори морају да деле моћ, а не да је користе у својим моћним улогама пред разредом. Фреире тврди да је задатак потлачених да ослободе себе (1972.), а не само да следе своје учитеље. Односно, образовање је део борбе за ослобођење, за стварање праведнијег и равноправнијег друштва, и свако ко је укључен у то има одређену улогу, било да су то едукатори, ученици, студенти или целоживотни ученици. Ово се постиже не само критичким студијама, већ и кроз дијалог, подизање свести и интеграцију теорије и праксе.  Фреиров допринос размишљању у 20. и 21. веку не може се занемарити (Darder, 2015). Суд Антоније Дардер произилази из њеног животног искуства жене из потлаченог мањинског расног и етничког порекла, имигранткиње у САД, која је живела у сиромаштву.

„Тврдим да су процеси који производе расизам на свим друштвеним нивоима, укључујући и образовање, интимно повезани са материјалном доминацијом и израбљивањем наших заједница од стране моћне елите, - и углавном их спроводе они који ни сами нису богати, али се одазивају на свакодневни позив сирене.“ (Darder, 2015, стр. 2) Дардер приписује заслуге Фреиру као једном од ретких образовних стручњака који су инспирисали мањинске групе да се боре, уместо да се придруже онима који прихватају статус кво неједнакости и неправедности, из било ког разлога.  

Darder, 2015, p. 2). Darder credits Freire as one of the very few educationalists who inspired minority groups to struggle, rather than join those who accept the status quo of inequality and unfairness, for whatever reason.  

Сеомра Спраои (Seomra Spraoi)

Томасова савесност, (користећи Фреирову реч), наставља се са припадањем групама које раде за промене, укључујући радне, стамбене, женске групе и тако даље. Сеомра Спраои је веома утицајна. Име, Сеомра Спраои, долази из ирског језика и значи соба за игру, забаву и/или уживање. Био је то простор за људе који су се сами организовали како би радили за промене. Посветила се поновној изградњи заједнице, пружајући место људима да разговарају о својим интересовањима и кампањама. Повезала се са свим врстама еманципаторских група друштвених покрета, од кампања против расизма до алтернативних медија. Креирала је процесе који су суштински за праведније, равноправније и одрживије друштво, са самоусмереним и самоуправним структурама доношења одлука и организације.

„То би ми било веома важно. Да се упознам са различитим начинима посматрања света, различитим начинима учења о свету“, каже Томас.

Томас прави разлику између формалних и неформалних окружења за учење. Формално учење укључује школовање и високо образовање, са оцењивањем, испитима, акредитацијама и квалификацијама који проистичу из наставе. Постоје и неформална окружења за учење, укључујући и неакредитовано учење у учионицама, центрима за образовање одраслих и у заједници, библиотеке и тако даље. Међутим, неформално учење укључује и ону врсту учења које се јавља у дијалогу са другима; посматрању; гледању документарних филмова; читању; и тако даље, што све даје већи увид и дубину знања. И, како каже Томас, у опуштенијем разиграном окружењу као што је Сеомра Спраои. (За дужу дискусију о неформалном учењу, види Smith, 1999, 2008).

„Мислим да је веома, веома важно имати просторе и места за састанке, организовања, кампању [....] За састанке, разговоре, за дискусију“, каже он. „Знате, кад год се воде разговори о образовању одраслих и у заједници, о развоју заједнице, чак и о образовању, сјајно је имати ова места да се воде дискусије о овим темама, нарочито за људе који нису раније били укључени, да се ти разговори даље развијају.“ И неформални простори и окружења су од виталног значаја за развој знања и размишљања људи о сложеним друштвеним темама које суштински утичу на њихове сопствене животе.  Томас тврди да је стварање веза између академских курсева, укључујући програм БА који нуди Ан Косан, у сарадњи са југоисточним технолошким универзитетом (СЕТУ) уз друштвено ангажовање од виталног значаја. Образовање би требало да покаже како људи могу користити своје знање са факултета да направе искорак и промене своје заједнице и шире друштво.

Томасов први уплив у образовање одраслих било је путем приступног програма УЦД-а за људе који се враћају образовању.

„Предавао са људима који су желели да буду тамо“, каже он, „и са собом су понели на час сопствено искуство и идеје.“ Предавао је политику на уводном нивоу, кроз сопствено проживљено искуство ученика, путем рада у малим групама и дискусију. „Фреирова идеја да људи имају право да сазнају више о ономе што већ знају, и то је оно што ја мислим о том плесу између неформалног учења, животног искуства и формалнијег наставног плана и програма [на академском курсу].“  Он наставља „Ради се о томе да се ученик упозна на нивоу на ком је, али је важно да га тамо и не оставимо. Да успоставимо осећај изазова, неку врсту конструктивног изазова који им омогућује да зађу дубље у материјал, који им пружа прилику да постану заинтересованији за свет који их окружује.“ Томас је такође открио да поред жеље да буду у окружењу за учење, а не само испуњавање обавезног услова, да су старији ученици реаговали на партиципативни модел критичке педагогије, модел дискусије, заједничког учења, вршњачког учења.  „И то ме тера да се запитам, због чега се ово практикује само у оквиру образовања одраслих и у заједници? Зашто то не би било правило читавог образовног система, као начин рада, начин учења?“

Међутим, образовање као друштвена институција мање се тиче учења, свести, анализе и критичког размишљања, а више професионалног/стручног развоја. Томасово искуство едукатора прати успоне и падове искуства ученика, посебно у времену друштвених криза, нарочито економске рецесије 2008. године па надаље. У оваквим временима, образовање постаје све више инструментализовано, прагматично решење, средство за постизање циља, а не циљ сам по себи, средство личног и друштвеног развоја, допринос друштву у целини. „Видео сам да је ученицима било потребно да знају како да добију акредитацију, квалификације, а не да  рецимо уче ради самог учења, што је веома важно одржати.“

Томас је радио у Ан Косану шест година и за то време се ухватио у коштац са тензијама између учења које живот чини бољим и оцене тог учења како би испунио академске захтеве високог образовања. Ученици са којима ради долазе из широког спектра социјалних услова, од самохраних родитеља до тражилаца азила, од којих неки живе под обезбеђењем. Ан Косан је креирао процене које представљају изазов људима, али које се временом развијају.

„Акценат стављамо на континуирано оцењивање, писање есеја, детаљно вођење дневника, укључивањем животног искуства људи са тим где би могли наићи на проблеме унутар курса, и затим како се њихово учење може искористити у будућности.“ Дакле, уместо седећих испита, бубања ноћ пре, рад меморије, Томас - и тим који ради на БА - трагају за ангажовањем ученика око учења [TM1], а не тест колико се учења може запамтити, што је типично за већину испита. То је модел који би се могао користити у већем обиму, кад би се само образовање посматрало као суштина људског и друштвеног развоја, а не као напоран пут ка свету рада, био он професионални, чиновнички, технолошки, мануелни, вешт, добро или лоше плаћен.

Само образовање не може променити свет. Међутим, образовање,а посебно образовање одраслих и у заједници, може променити људе, а ти људи могу променити свет на боље. Све зависи од одласка на изворе неједнакости, а не од пуког лечења симптома. Ан Косан је посвећен томе, а Томас је део те посвећености. Посвећености раду са људима које ће трансформисати њихово искуство учења и који ће донети неку врсту друштвене промене за демократскије, толерантније, праведније, једнакије, хуманије и љубазније друштво.

А Томас има још толико тога да каже о томе. Ипак, можда ово треба оставити за неко друго време.

Литература 

An Cosan (2022) Empowerment Through Education https://www.ancosan.ie/ (Accessed 6^th August 2022)

Bell, B., Gaventa, J., Peters, J., (eds) (1990) We make the Road by Walking: Conversations on Education and Social Change, Miles Horton and Paulo Freire,  Philadelphia, Temple University Press

Darder, A., (2015) Freire and Education: Routledge Key Ideas in Education, New York, Routledge.

Freire, P., (1972) The Pedagogy of the Oppressed, London, Penguin.

Murray, T., (2016) Contesting Economic and Social Rights in Ireland: 1848-2016, Cambridge, Cambridge University Press.

Seomra Spraoi https://seomraspraoi.org/about/ (Accessed 6^th August 2022)

Smith, M., (1999, 2008) 'Informal Learning' in The Encyclopaedia of Pedagogy and Informal Education, 

https://infed.org/mobi/informal-learning-theory-practice-and-experience/ (Accessed 6^th August 2022)