Malo ljudi u opštoj populaciji bi moglo da pogodi da se na nacionalnom planu dešava revolucionaran događaj za obrazovni sistem naše zemlje. Uspostavljanje sistema priznavanja prethodnog učenja (PPU) jeste toliko značajna novina da se može uporediti sa revolucijom. U bližoj istoriji svi oni koji su sticali veštine informalnim putem, kroz rad i druge aktivnosti tokom čitavog života, nisu imali mogućnost da im te veštine budu prepoznate od strane sistema. Donošenjem Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija 2018. godine to se menja, i priznavanje prethodnog učenja postaje legitiman način sticanja kvalifikacija.

Nazvala bih ovaj proces tihom revolucijom, jer se suštinski ne menja ništa u načinu na koji su ljudi oduvek sticali veštine, kroz rad, samostalno istraživanje i vežbanje, slobodnovremenske aktivnosti, učeći od mentora, kolega, prijatelja. Ono što se menja jeste da se uvodi mehanizam da naučeno može biti priznato i prepoznato. Koliko je  priznavanje prethodnog učenja značajno možemo sagledati imajući u vidu demografsku i obrazovnu strukturu stanovnika Srbije. Nivo obrazovanja odraslih u Srbiji je u porastu, ali je u porastu i starost populacije. Dok u kategoriji između 55 i 64 godina starosti 27,2% njih nema završenu srednju školu, u starosnoj grupi od 25 do 34 godine njih je značajno manje, 10,6%. Dakle, sistem PPU će najviše pogodovati upravo ovoj starosnoj grupi koja je i dalje radno aktivna, za koju možemo pretpostaviti da ima najveće iskustvo stečeno kroz život, ali da to iskustvo nije na pravi način validirano na nacionalnom nivou.

Postupak priznavanja prethodnog učenja je tek pilotiran u nekoliko škola u Srbiji. Za sada je ovaj postupak, rezervisan samo za škole, ne i za ostale organizacije za razliku od akreditacije za javno priznatog organizatora obrazovanja odraslih (JPOA). Da bi škola mogla da se akredituje za postupak PPU, mora se akreditovati i za JPOA za istu kvalifikaciju. To znači da je pred školama koje nisu bile u projektu pilotiranja pozamašan zadatak, ako žele da se modernizuju i uvedu ovu novinu. Ovde možemo primetiti jedan, kako se meni čini, nedostatak sistema. Uvođenje mehanizma PPU se privodi kraju, ali uvođenje konkretne usluge u školu je prepušteno želji, odnosno inicijativi pojedinačnih škola. To stvara problem dostupnosti ove usluge onima kojima je ona potrebna ukoliko u regionu u kojem žive škola nije preduzela mere da uvede ovu uslugu. Sa druge strane, kao što sam na početku sugerisala, deluje da je javno mnjenje malo upoznato sa činjenicom da mogućnost PPU postoji. Zato je potražnja za ovom uslugom je, uzmimo za primer školu u kojoj radim, minimalna. Zato se postavlja pitanje da li će pojedinačne škole videti bilo kakav benefit od uvođenja postupka PPU, i da li će imati motivaciju da pokrenu taj glomazni posao akreditacije, kao i samu realizaciju postupka.

Osim što je postupak akreditacije vrlo iscrpan, što je opravdano imajući u vidu da je neophodno obezbediti kvalitet u toj još uvek neistraženoj oblasti, sam postupak je vrlo obiman, i obuhvata nekoliko koraka: informisanje zainteresovanog lica o postupku PPU, sticanje statusa kandidata           za PPU, samoprocena kandidata, prikupljanje dokaza i izrada portfolia, procena ishoda učenja i kompetencija kandidata, organizacija ispita za procenu ostvarenosti ishoda prethodnog učenja i izdavanje javne isprave. Potrebno je sprovesti vrlo temeljnu javnu kampanju kako bi se ovaj proces približio i školama, i pojedincima kojima bi mogao koristiti.

Veoma je ohrabrujuće videti da je Republika Srbija prihvatila Preporuku Saveta Evropske unije o validaciji neformalnog i informalnog učenja iz 2012. godine, koja je pozivala svoje države članice da do 2018. godine uspostave nacionalne sisteme u ovoj oblasti. Kao i svaka korenska promena, i ova će imati svoje otpore, trzavice i barijere, ali je napravljen prvi i najvažniji korak da veštine budu vidljive, a onda posredstvom toga i upotrebljene.