Понекад прочитам чланак или чујем некога како говори или чак видим мим и помислим „Да! И ја мислим управо то!". Ово искуство је посебно корисно када осећам подршку у личним ставовима о образовању и обуци, целоживотном учењу, социјалној и економској инклузији и демократском учешћу.

Прошле недеље сам одвојила време да погледам неке од чланака часописа ELM, европског интернет часописа о учењу одраслих који на одличан начин допуњује ЕПАЛЕ платформу.  Један чланак који ми је посебно запао за око је две године стара колумна Маје Максимовић о отпорности.

Отпорност је вештина која се може научити

Отпорност је била значајна тема током пандемије изазване ковидом-19, а односи се на способност прилагођавања и опоравка од стресних ситуација које нас окружују. Било је потребно да развијемо вештине суочавања и отпорност на негативности и проблеме са којима се суочавамо током изолације. Међутим, отпорност се такође сматра одличном вештином за суочавање са животом уопште – после ковида – за прилагођавање изазовним животним искуствима. И ту аутор чини занимљив искорак.

Максимовић сматра да је „основна претпоставка [о неопходности развијања отпорности] та да је свет изван наше контроле и да се промене дешавају ван домена нашег утицаја.’’ Пошто не можемо ништа да урадимо у вези са самим проблемом (на пример, чини се да нисмо у могућности да забранимо пијаце на којима се продају живе животиње које су вероватни извор пандемије изазване ковидом-19), морамо да развијемо појединачне механизме суочавања – отпорност – и да се тако прилагодимо последицама. У овом чланку, главни аргумент Маје Максимовић јесте да је то у супротности са визијом целоживотног учења о развоју „личне покретачке снаге стварања и утицаја на друштво“.

Решавање проблема уместо прилагођавања на исте

Ова идеја о превазилажењу захтева који се намећу људима да се прилагоде проблематичној ситуацији – било да је реч о пандемији, незапослености или климатским променама – већ да се радије оспособе за решавање структуралних и системских проблема друштва, звучи ми поприлично тачна. Годинама сам покушавала да промовишем поглед на образовање и обуку где би главни циљ требало да буде подршка људима у њиховом усавршавању да постану активни грађани који могу да учествују у садашњем и будућем развоју, а не да се ово препусти предузећима и другим моћним интересентима у пословном свету.

На пример, током 2023. године вештина, истицана је потреба оспособљавања људи за дигитална средства ради учешћа у развоју информационо-комуникационих технологија. Чини се да смо прихватили да ће се овај дигитални развој десити а да ми ни на који начин нећемо моћи да утичемо на то, и учимо наше ђаке да не циљају на то да остваре утицај на овај развој, већ да усвоје вештине и отпорност потребне за коришћење истог. Очигледно је да је наш посао као наставника да подучавамо ђаке о вештинама коришћења информационо-комуникационих технологија – али зар није наш посао и да научимо људе како могу да утичу на и учествују у друштвеном развоју и доносе одлуке о употреби информационо-комуникационих технологија?

2023. година вештина показала је снажан акценат на дигиталним вештинама за одрасле, доказујући како је познавање информационо-комуникационих технологија од суштинског значаја данас и у будућности. Информационо-комуникационе технологије обликују наше животе на добре и лоше начине. Али развој информационо-комуникационих технологија није сила природе. Употребом истих је могуће управљати и исте надгледати, као и код сваког другог производа или услуге, а у демократском друштву сви смо ми доносиоци одлука.

Моћ солидарности и демократског учешћа

Имајући на уму наше неуспехе у доношењу одлука о дигиталном развоју, шта је то што можемо учинити да се ојача демократско учешће, активизам, оснаживање и предузетништво оних који уче током целог живота? Можда је први корак да признамо да нас данашњи углавном прихваћени погледи на индивидуалност и индивидуалну одговорност, нажалост, уче да проблеми са којима се суочавамо нису део друштвених или структуралних неуспеха, већ се налазе у нама самима. Сматрам да је значајан пример како се рат против сиромаштва – решавање структуралних неуспеха – претворио у рат против сиромашних – усредсређујући се на њихове личне неуспехе и недостатке.

Маја Максимовић сматра да овакви ставови ометају друштвени и политички ангажман и ускраћују нам могућност да се позабавимо овим неуспесима. Она предлаже да уместо да учимо наше ђаке и себе да будемо отпорни у суочавању са недаћама, требало би да их учимо о моћи солидарности и како да буду упорни у погледу приступа нпр. јавним службама. Мислим да можемо ићи још даље и научити ђаке да наше идеје о демократији, једнакости и правди нису замишљене као реторика, већ као живи концепти који би требало да буду основа за садашњи и будући развој друштва. А део нашег посла је да им покажемо како.