[Овај блог чланак првобитно је објављен на француском језику од стране аутора Divina Frau-Meigs].

Затварање у виду мера забране кретања пореметило је процес истраживања и сарадње и приморало сараднике да раде готово искључиво на даљину и да одложе активности, састанке и догађаје који су битан део њихових пројеката. То је постало једно својеврсно електронско заточеништво у којем се све одвијало путем екрана. Дигитална технологија је инструмент који су тренери и истраживачи користили дуже време, како на универзитетима тако и у удружењима, али је њена принудна употреба за све активности упитна, посебно када покушамо да замислимо нову нормалност, ону која оставља по страни све сувишно и несувисло, а прихвата суштину и кохезију.

Руководиоци пројеката су морали своје активности да преместе у електронско окружење, а тако и све задатке који су планирани да се одрже уживо. Иако административни начини рада нису претрпели велике промене, практични облици рада суочили су се са многобројним проблемима. Ово је захтевало употребу нових алата или чак креирање сасвим новог садржаја или промену постојећих садржаја. Резултат ових промена био је повећан обим посла или потреба за стицањем нових вештина без претходне обуке. Суочени са обиљем решења које интернет нуди, дигитални умор утицао је на многе. Он се могао јавити због одговарања на поруке, налажења релевантних ресурса или коришћења апликација које одузимају много времена.

Експерименти које је у области медијске, информационе и дигиталне писмености спровео Savoir*Devenir подробније су приказали прелазак у дигитални свет, посебно за пројекте који укључују заједнички и међукултурни рад на озбиљним играма, коришћење рачунарских алата као што је InVID-WeVERIFY, додатак који помаже при истраживању и активностима или при обукама трансформисаним у виртуелне учионице (savoirdevenir.net/projects). Ови експерименти баве се „осетљивим” питањима, нпр. дезинформацијама на друштвеним мрежама или борбом против малтретирања на интернету, при чему воде рачуна о исходима које тестирају и оцењују у пракси. Оваква искуства омогућила су мерење три димензије електронског присуства: друштвено е-присуство, које се фокусира на друштвеност, когнитивно е-присуство, које се фокусира на рефлексивност и назначено е-присуство, које се фокусира на могућности и ограничења решења на интернету.

По питању друштвености, затварање у виду мера забране кретања окупило је међународне партнере у међукултурне виртуелне заједнице. Посматрањем способности различитих партнера да искажу емпатију путем доступних средстава комуникације (често путем платформи за видео конференције као што су Zoom, Meets, Lifesize или Jit.si), увидели смо да су неке особе боље од других у вербалној и визуелној комуникацији. Видео позадине су коришћене како би се показао лични простор (библиотеке, дневне собе) или културолошки декор (плаже, национални споменици и слично). Међуљудске вештине такође су имале значајну улогу, а особе са вештинама посредовања остваривале су везе са другима коришћењем платформи за сарадњу прилагођеним корисницима. Поред тога, комуникацију су обогаћивали употребом форума, четова, вебинарима на платформама YouTube и Facebook, чиме се подстицао осећај блискости и дељење искустава. Међутим, није свима било тако, одређени типови личности су колегама слали забринуте или претеће поруке и мејлове, а овакво понашање је теже предупредити путем интернета него уживо. Препозната је вредност културолошких посета, оброка у локалним ресторанима и пауза за кафу; сви ти незванични тренуци када се рађају пријатељства, поверење и нови пројекти, а заборављају се хијерархије.  

У погледу рефлексивности, затварање у виду мера забране кретања покренуло је битна питања о учењу како се учи и учењу како се информисати, а неки пројекти постали су виртуелне учионице или чак MOOC-ови (масовни отворени интернет курсеви). Прелазак са учења уживо на учење на даљину приморао је многе да осмисле и успоставе интернет стратегије и програме који за циљ имају промовисање свих могућих облика посвећености и мотивације. Лична и приватна искуства постала су важнија него икада како би се учесници подстакли да осмишљавају садржај. Радионице о дезинформацијама о Ковиду-19 присутним на интернету умириле су стрепње одређеног дела становништва у неким земљама. Игре које су укључивале мисије засноване на разним порукама мржње одагнале су одређене стрепње и оснажиле грађане у оваквим тешким ситуацијама. Такође је (поново) доказано да образовање и обука могу бити извор позитивне фрустрације ако су засновани на ситуацијама које помажу учесницима да схвате своја осећања. Ово подразумева активне приступе засноване на заједничким пројектима, који укључују више култура и актера – карактеристика ЕРАЗМУС пројеката – са правом друштвеном вредношћу.

У погледу могућности и ограничења дигиталног дизајна, затварање у виду мера забране кретања указало је на вредност дигиталних решења, посебно оних за сарадњу путем интернета, која су омогућила извођење многих делова пројеката. Олакшало је алтернативно организовање састанака, што је допринело континуитету у координацији, чак и када су одлагања била неизбежна (до највише шест месеци). Међутим, ове комерцијалне платформе нису неутралне; оне имају свој ауторитет и начине контролисања и не испуњавају увек образовна очекивања или законске стандарде: то што омогућавају дељење информација не спречава их да прикупљају личне податке. Не функционишу све платформе у складу са Генералном уредбом о заштити података (GDPR), иако су неке од њих врло брзо схватиле значај гарантовања приватности својим европским корисницима, посебно када се ради о малолетним лицима. Увидели смо моћ замишљених концепата које користимо у свакодневном животу, а који су нам сада доступни и путем интернета, нпр. наши модели ауторитета (симбол за „подизање руке”), наши друштвени и когнитивни обрасци понашања (гомила лица на екрану и могућност искључивања камере) и све маске које користимо, уживо и на даљину, које наша технологија омогућава док настоји да обезбеди „транспарентност”.

Какву нову нормалност треба замислити?

Парадоксално, овакво стање ствари доводи у питање физички контакт у случају будућих пандемија и глобалних криза. Шта треба задржати, а шта напустити?

Иако је дигитална технологија омогућила наставак многих пројеката и доказала се као веома користан инструмент, осмишљавању правила европских пројеката недостаје увид који пружају наставници-истраживачи током боравка у иностранству. Ово је знатно утицало на планирање европских пројеката због тога што непосредан увид помаже у развоју пројеката. Откривено је да тренутна здравствена криза и ограничења везана за мере забране кретања не подстичу руководиоце пројекта да у будућности размишљају о новим пројектима (универзитети су у ванредној ситуацији и тешко је замислити се у ситуацији након кризе која је још неизвесна). Иако се избегавају честа путовања неповољна по животну средину, постоје одређене праксе европских пројеката које ће се дефинитивно одржати како би се промовисали међуљудски и међукултурни интереси и разбиле баријере.

Солидарност између чланова погођених пројеката је оно што нам је помогло да преживимо узастопна затварања, али питање приступа (интернету, рачунарима, таблетима, платформама и апликацијама итд.) и даље је фактор неједнакости у Европи и широм Медитерана. Ту је и питање јавних дигиталних сервиса за државне универзитете, где се као решење нуде платформе отвореног кода као што су Moodle или Jit-si, које нису замишљене за комерцијалну употребу и које су доступне великом броју људи. Потпуно одсуство или недовољно добра европска дигитална решења указују на то да не постоји европски суверенитет над ресурсима као што су платформе за обуку, претраживачи и друштвене мреже. Европске власти морају да пруже организовану подршку моделима координације и обуке због којих мање зависимо од вештачке интелигенције са платформи које су осмислиле државе које не поштују приватност и начела заштите података.   

Иако је постало очигледно да не можемо без друштвених и технолошких аспеката који нас спајају, тренутна ситуација ствара тензију између људи и техничког интерфејса, а не између активности уживо и на даљину. Како би се постигао баланс између активности уживо и на даљину и на тај начин испунила кључна еколошка очекивања и потребе које диктирају ванредне дигиталне ситуације, потребно је да активности путем интернета не буду само копија активности које се одвијају уживо. Њихово остваривање зависиће од природе пројеката. То подразумева анализирање нових вештина и врста писмености неопходних како би тимови могли да управљају системима, развију праву отпорност и осмеле се за алтернативне приступе.

Већи део ових активности врти се око информационе културе, више него око дигиталне технологије и управљања њоме. Оно што смо заправо научили са својих екрана и платформи јесте да је владање информацијама у свим њеним облицима – путем медија, докумената и података – кључно за живот у дигиталном свету који бирамо и који не треба да буде извор муке. Ово подразумева развој медијске и информационе писмености уз помоћ програма и пројеката. Подразумева пружање подршке руководиоцима пројеката при сналажењу са информационом културом (можда у облику кратког приручника) како би били спремни да се носе са три димензије електронског присуства. Коришћење тренутних искустава и механизама валидације од стране колега (peer validation) могло би довести до размене нових иницијатива које би нам помогле да напредујемо.