Pravo na obrazovanje je temeljno ljudsko pravo garantirano svim globalnim i regionalnim instrumentima za zaštitu osnovnih ljudskih prava (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948., član 26.; Konvencija protiv diskriminacije u obrazovanju UNESCO-a, 1960/1962.; Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, 1966/1976., član 13 - 14.; Konvencija o pravima djeteta, 1989/1990., član 28.; (Evropska) konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, (Prvi) protokol, 1952/1954, član 2.).

Pravo na obrazovanje je preraslo u međunarodnu normu koja obuhvata pristup obrazovanju (besplatno i obavezno osnovno obrazovanje za sve, dostupno srednje obrazovanje sa progresivnim uvođenjem i besplatnog srednjeg obrazovanja) i obavezu sprečavanja diskriminacije. Međutim, da bi obrazovanje bilo "usmjereno ka punom razvoju ljudskog karaktera i jačanju poštivanja ljudskih prava i osnovnih sloboda" i da bi "promovisalo razumijevanje, toleranciju i prijateljstvo među svim narodima, rasnim ili vjerskim grupama" (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948., član 26.), što je od posebnog značaja u raznolikim društvima, moraju se ispoštovati određeni standardi. Pravo na obrazovanje tako treba definisati i o njemu razgovarati u smislu pristupa kvalitetnom obrazovanju za sve.

U razmatranjima o tome koje aktivnosti treba uključiti u mapu puta, pojam kvalitetnog obrazovanja za sve, u skladu sa njegovim prethodno objašnjenim elementima, obezbjeđuje opšti okvir.  Principi ljudskih prava i demokratije podupiru ovu strukturu, uključujući zabranu diskriminacije, rodnu ravnopravnost i poštovanje kulturnih razlika.  Različite mjere, odnosno akteri, akti i strateški dokumenti, potrebni za reformu sistema obrazovanja pružaju stubove sistema. Konačno, od nove mape puta se očekuje da pruži temelje zasnovane na dokazima kao doprinos  reformi obrazovnih sistema u BiH.