У интервјуу који следи, имала сам ту привилегију и задовољство да разговарам са Денисом Ћулаховићем, оснивачем Удружења „Мој круг“, првом и за сада једином удружењу у Србији основаном у циљу оснаживања и давања подршке младима одраслима без родитељског старања након изласка из система социјалне заштите и хранитељских породица. Денис је са нама поделио како је са члановима свог круга вршњака покренута иницијатива о оснивању удружења, разговарали смо о врњачкој подршци кроз вршњачку едукацију, повезивању пружаоца услуга, али и изазовима са којима се сусрећу и позицији младих одраслих без родитељског старања у друштву.

Оснивање Удружења „Мој Круг“ 2018. године је подржало низ невладиних организација које се баве оснаживањем и давањем помоћи младима. Како се родила идеја за покретањем удружења и са којом визијом сте окупили тим?

Денис: Будући да смо и сами млади који су некада били у систему, као садашњи директор удружења, на једном од семинарима (посвећених управо младима који желе сами да унапреде услуге подршке), дошао сам на идеју да се креира круг подршке, такав да се у њему сви помажу међусобно. Схватили смо да је једноставно немогуће напустити цијелу причу без да на неки начин не покушамо пружити подршку млађим нараштајима. Та замисао је расла и еволуирала након што сам у само спровођење укључио своје вршњаке сличност статуса (кориснике система). Као што сте поменули, имали смо неизмјерну подршку FICE Srbija и СОС Дечијих села, како финансијску, тако и едукативну.

Ваш тим чине не само млади ентузијасти који желе да помогну својим вршњацима, већ управо млади људи који су и сами одрасли без редитељског старања. На који начин помажете својим вршњацима да се лакше снађу, интегришу у друштво и прођу кроз процес осамостаљења?

Денис: Оно на шта се директно базирамо јесте вршњачка подршка кроз вршњачку едукацију, менторство и саветовање. Спој искуства и обука од стране професионалаца нам омогућавају да будемо компетентни, али и веома блиски са недаћама с којима се наши вршњаци носе. Не тако давно смо били у тој кожи, самим тим пријатељски приступ, те оснажено савјетодавно дјеловање је оно у чему смо уствари најближи. Поред тога се бавимо повезивањем наших чланова са сарадницима, уколико је потребан вид подршке који нисмо у могућности да пружимо. По потреби се организују хуманитарни догађаји такође.

Који су највећи изазови за младе одрасле људе након што напусте хранитељске породице и програме социјалне заштите?

Денис: Млади се сусрећу са разним изазовима. Мањак савјетодавне подршке би био највећи изазов јер поред разних програма, пројеката и активности који се могу пронаћи, као и пар услуга које нуди систем, млади су јако неснађени, а често и несвјесни да им је подршка уопште потребна. Несвјесни све док схвате да су заглавили у тотално непознатом свијету за себе.

На својим пројектима и пројектима на којим сарађујете са другим организацијама, младе одрасле без родитељског старања информишете о могућностима, отвореним приликама и оснажујете их кроз низ едукативних програма, интерактивних радионица и обука. Можете ли нам рећи нешто више о пројектима удружења и томе како спроводите своје активности?

Денис: Имамо своје самосталне пројекте који се базирају на вршњачко менторство и вршњачку едукацију. У њима се повезујемо са младима и наша сарадња се базира на континуираној подршци у трајању пројекта. Након што пројекат званично дође до краја, трудимо се све пренијети на сталне активности. До сада иде добро, па тако имамо активности менторства, инструменталног менторства (подршка у учењу конкретне теме, као часови), вршњачких едукација, савјетовања и енглеског језика. Трудимо се да оно што пројекат покрене остане наша стална услуга након његовог завршетка.

Што се тиче сарадничких пројеката, ту смо активнији и на вишим нивоима. Покушавамо мотивисати владин и невладин сектор да препознају праве и примарне изазове и потребе младих, како бисмо се сви фокусирали на то да пружимо праву и квалитетну подршку. Константно радимо на повезивању што више пружаоца услуга, јер сви радимо са истом групом.

Да се мало и одвојимо од питања, свакако смо најпоноснији на “Круголијаду” која је настала као резултат жеље да се у једном дану годишње дружимо сви заједно. Прерасла је у много више, у традиционалну годишњу манифестацију која прије свега за циљ има повезивање и упознавање чланова, сарадника, донатора и пријатеља удружења.

Ког узраста су млади одрасли који вам се најчешће обраћају, и на који начин сазнају и информишу о иницијативама и активностима удружења?

Денис: Млади од 18 до 30 година. Тренутно се промовишемо путем друштвених мрежа и самопромоција („од уста до уста“).

Током периода пандемије сте били веома активни. На које начине сте давали подршку младима који су вам се обраћали у том периоду?

Денис: Радили смо први самостални пројекат који је имао задатак пружити подршку која је хитна и неопходна у вандредном тренутку као што је у овом случају била пандемија. Оно што смо обухватили у пројекту су биле материјална подршка кроз ваучере које су млади „зарађивали“ тако што ће сами креирати одређену врсту едукације, едукативна подршка у разним активностима, као и психолошка од стране сарадника психолога и психотерапеута.

Сматрате ли да млади одрасли без родитељског старања након што напусте хранитељске породице и програме социјалне заштите имају довољно развијене дигиталне вештине да одговоре актуелним захтевима тржишта рада? Који су највећи изазови у том погледу?

Денис: Итекако не, млади су дигитално освјешћени онолико колико им се пружила шанса до тада (у већини случајева јако мало). Највећи изазови су свакако приступ самим уређајима, али и обукама. Мало мјењамо то полако разним другим па и дигиталним едукацијама.

Имајући у виду да је ова година проглашена Европском годином младих, да ли нам можете рећи колико се поправља свест о томе да је младим одраслима без родитељског старања потребна подршка, прихватање и боља инклузија у друштво?

Денис: Самосталним оснивањем наше, прве организације баш те циљне групе, много ствари се мјења у последњих пар година. Уз наше сараднике у протекле три године правимо пројекте који се базирају на осамостаљивање, а ове године се ради на томе да се систем, НГО сектор и све заинтересоване стране нађу на једном мјесту. Да се прије свега умреже, а као финални производ биће веб-сајт који ће већину опција које имају млади приказати кроз линк. Веб-сајт је у данашњем времену најприступачнији извор информација када се погледају све стране које су укључене у тему. Поред тога се раде и информатори за оне који су ипак љубитељи корица и папира. Циљ је да се увежу сви у један круг „круг подршке“ како се пројекат и зове, а радимо га са нашим пријатељима и сарадницима организацијама CEPORA и GRIG, с којима смо изградили неформалну мрежу. Она функционише тако што свако од нас пружа дио подршке у којем је најбољи. (Увезивање свих и јесте један од главних циљева овог удружења). Овај пројекат је подржан од стране Владе Швајцарске, Helvetas Swiss Intercooperation и Грађанских иницијатива. Можемо слободно рећи и наш „највећи залогај“ до сада.

Сматрате ли да се позиција ових младих људи побољшала у односу на период када сте ви пролазили кроз изазове осамостаљивања, и да ли они сада имају бољи приступ образовним приликама и могућностима за развој како би искористили своје потенцијале и били равноправно третирани чланови друштва?

Денис: Вратио бих се на наше оснивање које је све промјенило. У нашем удружењу се налази око 150 чланова. Свако је прошао барем једну ако не и више активности. Ако ћемо бројкама (које никако не волимо), то је број оних који су добили нешто више него неки старији раније. С друге стране подизање свјести другим организацијама резултира да се млади више слушају и питају, да доносе одлуке. Није савршено, али је далеко боље.

На којим активностима и пројектима ће бити фокус удружења у наредном периоду?

Денис: Удружење се прије свега бави вршњачком подршком кроз вршњачко менторство, едукације и савјетовање на чему већ имамо створене и публикације. Сматрамо да су ове врсте подршке најучинковитије. У овом случају млади приступају младима, а резултати се виде одмах након годину дана програма.

Оно на шта такође желимо да се фокусирамо јесте запослење једне особе, јер је ово удружење тренутно вођено нашим ентузијазмом и слободним временом. Резултати су ту, али је потенцијал много већи од тренутних дешавања.