Алекса Јовановић и Маја Максимовић поделили су са заједницом EPALE како спорт и образовање одраслих могу да се искористе у борби против ксенофобије.

Како ми као едукатори одраслих замишљамо делотворно образовање у миру, након конфликта, у региону као што је Западни Балкан – регион којим су некада преовладавали национализам, рат и непријатељство? Због неделотворне политике сећања и идеолошки обојених прича о рату у Југославији, млади људи се и даље суочавају са теретом национализма и мржње. Државе користе прошлост као алат за стварање посткомунистичких нација на основу донекле имагинарних разлика и национализације сећања, која је и даље присутна у јавном дискурсу и јавном простору. Дакле, која би била улога неформалног образовања и како можемо да створимо нове трасе и напишемо нове поруке мира и заједништва?

Премошћивање јаза представља чин повезивање тамо где постоје велике разлике. У контексту трчања, Bridge the Gap представља покрет који повезује разне тркачке тимове широм света. Многи од модерних покрета у области спорта и рекреације сада су ближи тежњи ка „социјалној промени“, јер су отворени за друштвене критике и политичке покрете. Покрет Bridge the Gap илуструје свеобухватан карактер учествовања и његове улоге у урбаним областима:

„Различите екипе нису тркачке групе, већ више екипе креативних људи који исто размишљају и које су повезане пулсом њихових родних градова. Осим тога, оне се развијају на основу непредвидљивих рута и спонтаности, и трче ујутру и увече. Истражују нове делове градова, и за њих се ниједна путања не налази ван стазе и ниједна препрека није несавладива.“

Добар пример карактера овог покрета је 442 Crew, која представља тркачку екипу коју су 2015. године основали Zagreb Runners (ZR) и Belgrade Urban Running Team (BURT). Не тако давно, на Западном Балкану је беснео рат, који је створио непријатељство између Хрвата и Срба, а у послератном дискурсу цветају ксенофобија и национализам. Главни циљ 442 Crew је да понуди алтернативу и да превазиђе национализам који доводи до подела – југоносталгију, да се бори против предрасуда и да промовише антиратне вредности, или како је Доми, један од оснивача рекао: „да нас учини бољим људима у бољој заједници“. Како им то успева?

Они имају два приступа – „интерни“ и „екстерни“. Интерни приступ састоји се од тога да чланови BURT и ZR једноставно разговарају и посећују Загреб и Београд. Путовања играју значајну улогу, јер људи не путују често на релацији Хрватска – Србија. Многи људи са предрасудама нису били у контакту са људима из друге земље, а маратони представљају добар разлог за путовање. Екстерни приступ састоји се од различитих пројеката, од којих је најважнији 442 Relay. У новембру 2016. године 16 тркача (осам из Београда и осам из Загреба) трчало је штафетну трку од Београда до Загреба, увек трчећи у паровима (један из Загреба и један из Београда), претрчавши 442 километра (симболично растојање између Загреба и Београда) за 45 сати. Цео подухват је документовала продукција VICE, а емисија је емитована у Србији, Грчкој и Шпанији.

Септембра 2015. године граница између Србије и Хрватске била је затворена за возила неколико дана због мигрантске кризе, а тркачи из BURT и ZR пешице су прешли границу како би се састали због припремне трке на неутралној територији. Тиме што су симболично срушили границе, послали су поруку толеранције, мира и пријатељства. Екстерни приступ такође се састоји од промовисања активности тима у тркама и догађајима широм света. Таквим активностима 442 Crew је циљ да понуди нову перспективу о томе како да прихватимо једни друге. Уместо да указујемо на разлике и да живимо у прошлости, можемо да покушамо да пронађемо сличности и да нађемо заједнички пут напред.

Алекса Јовановић је суоснивач и један од капитена Belgrade Urban Running Team и 442 Crew. Он је докторанд на Одсеку за педагогију и андрагогију Универзитета у Београду и помоћник уредника часописа „Андрагошке студије“ који се бави образовањем одраслих. Алекса је такође и конструктивистички психотерапеут под супервизијом.

Маја Максимовић (рођена 1983. године) је доцент на Одсеку за педагогију и андрагогију Универзитета у Београду и истраживач на Институту за педагогију и андрагогију. Маја је у Београду у Србији стекла диплому из области андрагогије, звање магистра у области саветовања на Универзитету у Нотингему у Великој Британији, и звање доктора наука у области андрагогије на Универзитету у Београду. Она је заменик главног уредника часописа „Андрагошке студије“ који се бави образовањем одраслихи аутор бројних публикација. Поред искуства у предавању и писању, бави се и извођачком уметношћу и позориштем. Члан је извршног одбора Европског удружења за образовање одраслих од 2014.