Још су филозофи старих цивилизација разматрали феномен учења. Платон је веровао да  људи у једном друштву могу да живе у хармонији ако им друштво обезбеђује једнаке образовне могућности како би били способни да се равноправно такмиче једни са другима, као што се наводи у чланку „Plato's philosophy of education: Its implication for current education“ на сајту Универзитета Marquette.

Док је Сократ веровао у моћ дијалога и методу постављања питања, у исто време, и близу Атине – у Спарти, а и далеко од Атине – у древној Кини, било је распрострањено веровање да се дисциплином и покорношћу усвајају знања, као што наводи André Hedlund у чланку „History of Learning and Learning Theories: Looking back to Move Forward“ на својој платформи EDCrocks. Ово веровање је преовлађивало током целог средњег века, па и модерног доба. Телесно кажњавање било је присутно у образовним системима неких земаља западне Европе до средине прошлог века.

Током средњег века, образовни процес који је био доступан само врло малом броју људи је био у потпуној надлежности цркве – или су припаднике краљевских и великашких породица  подучавала свештена лица, углавном монаси, или су саме цркве и манастири били место образовања будућег свештенства.

Неки од првих универзитета у Европи су настали из центара образовања који су постојали при манастирима и катедралама и задржали су повезаност са црквом у одређеном степену и касније.

Изум пресе за штампање дешава се у доба снажног замаха ренесансе и хуманизма. Ова коинциденција је имала велики утицај на принципе образовања у то доба. Књиге су постале знатно доступније него раније и стопа писмености је порасла. Међутим, стопа похађања школских установа није порасла. Иако је ренесанса била доба учености, ни тада школе нису постојале у форми коју данас познајемо. Нису постојале јавне школске установе. Стицање образовање јесте и даље било ствар друштвеног статуса. Почеле су да се профилишу основне и средње школе, али су биле резервисане за племство и више класе, и то мушку популацију из ових редова. Мушкарци који су желели да наставе образовање на неком од малобројних универзитета учили су латински. Било је доступно и образовање за младиће из средњих класа учењем заната код искусних мајстора. Ово је била могућност за дечаке који су планирали да се баве занатом тј. да не настављају образовање на универзитетима, што у некој мери подсећа на организацију модерног дуалног образовања. Наравно, с том разликом што је данас наставак образовања могућ скоро у сваком тренутку.

Женски део популације, ако је и добијао могућност било какве образовне инструкције, школовао се у кућним условима. Врло ретке су биле жене, и то увек припаднице високе класе, које су оствариле завидан ниво академског образовања.

Доступност писане речи је била подстицај  за ширење принципа хуманизма. Едукатори доба хуманизма су сматрали да подучавање треба да изнедри особе либералног и свеобухватног знања. У овим настојањима се доста истицао холандски хуманиста Еразмус Ротердамски по којем највећа данашња образовна иницијатива у Европи носи име. Еразмус је веровао да разумевање и дискутовање о значењу литературе има више значаја од њеног пуког меморисања, што је била норма средњовековних центара образовања који су увек били у надлежности цркве.

У доба хуманизма и ренесансе, као што је то био случај са антиком, човек је поново у центру универзума што је било супротстављање постулатима средњег века и црквене доминације.

Доба просветитељства је овај принцип усмерености на људско биће још више потцртало својим инсистирањем на разуму и примату науке. Наравно, томе су допринела и многобројна научна достигнућа која почињу убрзано да стварају тло за Прву индустријску револуцију.

Теоретичари просветитељства су сматрали да разум треба да буде полазна тачка у свим областима живота. То се рефлектује у инсистирању на ширењу сазнања о научним достигнућима. Одличан пример јесте Дидроова „Енциклопедија“ чијим издавањем је истакнута тежња за секуларизацијом образовања.

Доба просветитељства доприноси обликовању образовног система и инсистирањем на образованом друштву као путу ка владавини слободног разума и слободног мишљења и напуштању догми.

Штавише, сматрало се да би доступно образовање омогућило људима да развијају своје природне таленте као што Карлота Бото наводи у  онлајн чланку „The Age of Enlightenment and Education“.

Принцип да је образовање потребно ради подизања писмености „обичних“ људи јесте темељ модерних образовних система у целом свету. Развој науке је довео до изума парне машине и Прве индустријске револуције. Новом свету су били потребни грађани који поседују одређене вештине за привређивање.

Не може да се каже да је случајност чињеница да се почетак модерног обавезног основног образовања временски поклапа са Првом индустријском револуцијом. Интересантно је, без обзира на то да ли је коинциденција или не, да у то време (почетак XIX века) почиње развијање психологије као научне дисциплине, а с њом и једне од њених интегралних области – психологије учења која ће изнедрити нове дисциплине – педагогију (превод са старогрчког – вођење деце) и андрагогију (превод са старогрчког – вођење одраслих).

Наука о учењу се успоставља као дисциплина почетком прошлог века током којег смо били сведоци смене неколико теорија и модела учења.   

Током претходних година, учење се поставља у сам центар свих људских делатности због невероватних промена којих смо сведоци – пре свега, оних које доносе модерне технологије, као и чињенице да је у модерним економијама знање главни друштвени производ.