Учествовање и успешност у позоришној продукцији може бити револуционарно искуство за затвореника, уверена је Ханел Мартикаинен, искусна директорка затворског позоришта. Предуслов за такав успех је процес изградње посвећености који се креће стрмом узлазном путањом.

„Верујем да већина затвореника нема дом. Не говорим физички о кући или дому из детињства. Мислим на интензиван осећај недостатка дома у животу који их је и довео у тај положај.“

Директорка позоришта Ханел Мартикаинен већ десет година ради са затвореницима на пројектима затворског позоришта. Иако првобитно није уопште намеравала да сагради каријеру повезану с примењеном драмском уметношћу, директорка сада предводи затворске позоришне ствараоце у родној Финској. Након што је прихватила једнократни режисерски ангажман у затвору још пре десет година, успела је да састави изузетaн портфолио позоришних изведби у затворима – и да разуме процесе учења који затворско позориште чине моћним средством рехабилитације и учења.

„Затвореници немају дом, али наш посао може да им обезбеди дом“, наставила је. „Када по први пут успете у нечему, добијете осећај да имате дом коме увек можете да се вратите“.

Директорка позоришта Ханел Мартикаинен ради као режисер са затвореницима на затворским позоришним пројектима више од десет година. Слика: Јука Котканен

Позориште гради вештине применљиве у друштву

Затворско позориште представља групу затвореника добровољаца који имају пробе и изводе драму или позоришни комад под вођством позоришних стручњака. Такви пројекти су често јавно финансирани и подразумева се да се одвијају у тесној сарадњи с казнено-поправним органима. Мартикаинен ради са затворским позориштем NGO Taittuu, које подржава Финска агенција за кривичне санкције.

Ханел Мартикаинен је тренутно поново усред пробе, овог пута са затвореницима из затвора са затвореним смештајним јединицама који се налази у источном делу Финске. Затвореници пишу сопствени сценарио који се заснива на финским народним бајкама. Тема: сеоске луде. Премијера је заказана за септембар.

Од свих облика рехабилитације и учења затвореника, шта је то због чега Мартикаинен сматра позориште смисленим?

„Сарадња, комуникација и способност прављења компромиса су камен темељац позоришта. Свако ко је укључен у позоришну продукцију неизбежно се суочава с овим темама, које у случају затвореника представљају важне применљиве вештине за грађански живот“, каже директорка.

Ове вештине затвореницима не падају с неба. Оне захтевају посвећеност затвореника – драмских уметника читавој продукцији, што заузврат захтева усвајање поверења – а то је нешто са чим осуђеници могу имати проблема. Срећом, и то је вештина која се може вежбати – обнављати.

„За уметнички процес кључна је и храброст да се поднесе неуспех. То се све своди на учење кроз рад. У овом смислу подржавам Џона Дјуија (John Dewey) и његове идеје о искуственом учењу“, додаје Мартикаинен.

Промењена слика о себи

Сарадња, комуникација, поверење – све су то вештине које утиру пут успешном поновном укључивању у друштво након боравка у затвору. Међутим, према искуству Мартикаиен, утицај драмске уметности је још интензивнији.

Мартикаинен је по својим изведбама увидела колико затвореници дефинишу себе према недостацима из прошлости. Многи имају ментални склоп који им поручује: „не могу, нисам способан, не знам како.“ Процес пробе једног комада има за циљ да покаже да, ако си упоран у нечему, то ће на крају дати резултате. Неспособност се постепено претвара у способност ако је посвећеност затвореника чврста. Све то доводи до промењене слике затвореника о себи.

Метода три врсте посвећености

Мартикаинен ради уз помоћ методе коју зове „три врсте посвећености“. На почетку се Мартикаинен бави појединцем – сваким појединцем у групи. То је први корак.

„Морам да нањушим ком глумцу је потребна емотивна подршка, ког треба мало погурати, а коме недостају техничке вештине на бини. Режисер увек у том смислу мора бити педагог.“

Кад изгради поверење на почетку, Мартикаинен се посвећује читавој групи. То је други корак.

„Негујем тимски дух, штитим групу као целину и откривам шта је групи потребно за развој дате изведбе.“

Трећи корак следи тик пре него што се подигне завеса на премијери.

„У коначној фази посвећујем се публици. У том тренутку тражим од затвореника – глумаца да дорасту изазову и не изневере публику. Све муке које смо имали остају у прошлости, а сад је време за представу!“

Кроз ова три корака гради се посвећеност потребна за успешан процес – а коначно и успешно извођење. А успешно извођење може обезбедити дом ономе ко га нема.

Многа лица европских затворских позоришта

Затворско позориште може се посматрати као део спектра затворског образовања, с обзиром на његове рехабилитационе и реформационе циљеве. Горе описани случај из Финске само је један пример европског затворског позоришта разних облика и приступа.

Затворско позориште постоји у многим европским земљама, а програми Европске уније као што су Сократ, Леонардо, Грунтвиг, а потом и Еразмус + представљају важне програме путем којих се финансирају уметничке активности у затворима.

„Метода затворског позоришта умногоме варира у Европи, а осећам да је та област веома развијена,“ тврди Ханел Мартикаинен.

„Оно по чему се моје изведбе благо разликују од оних на европским колеџима је то што смо ми, колико сам ја упозната, једини који су напустили затворске зидове и донели наше изведбе у права позоришта.“

Према речима Мартикаинен, напуштање затвора је важан аспект рехабилитације. Она тврди да је извођење у грађанском окружењу нарочито важно за затворенике јер представља начин да се суоче са срамотом и стигмом која прати затворску казну – да их шира заједница примети и да прихвате осећај срамоте, да би га на крају и превазишли.

Затворске позоришне организације широм Европе

• Велика Британија је развила затворску позоришну сцену уз помоћ разних активних група и организација као што су TiPP, Geese Theatre Company и Clean Break. За информације о утицају уметничких пројеката у затвору корисно је посетити библиотеку доказа британске мреже кровних организација за уметнике у окружењу кривичног правосуђа.
• Затворска позоришна група Aufbruch из Немачке недавно је извела  oперу у сарадњи са студентима факултета музичких уметности. Tрупа Aufbruch такође је направила кратак преглед добрих пракси за затворско позориште у оквиру једног европског пројекта.
• Затворски позоришни пројекти у Италији привукли су пажњу медија у тој земљи, уз, рецимо, бивше чланове Мафије који су се окушали као глумци на даскама које живот значе. Пример групе која ради са затвореницима је и пројекат Teatro dei Venti.
• Teatro Yeses из Шпаније већ деценијама ради са женским затвореницима у Мадриду.

Мarkus Palmen је новинар, писац, продуцент аудиовизуелних садржаја и хонорарац. Од августа 2017. године ради као Тематски координатор за спровођење политика на EPALE платформи. Маркус је осам година радио као оперативни и главни уредник Европског часописа о целоживотном учењу (European Lifelong Learning Magazine).