European Commission logo
Креирајте налог
Blog
Blog

EPALE интервју: Ото Шармер (Otto Scharmer) - Морате да имате храбрости да закорачите у непознато како бисте променили систем

Која је примарна улога нас као едукатора? Верујем у активацију генеративних друштвених поља.

EPALE interview: Otto Scharmer - To change a system you have to have the courage to step into the unknown

Блог чланак је преузет са платформе. Аутор је: Карин Николај Линк ка оригиналном чланку: https://epale.ec.europa.eu/en/blog/epale-interview-otto-scharmer-change-system-you-have-have-courage-step-unknown

Изазов број један данас представља начин на који се носимо са великим променама, и то не гледајући у прошлост, него се окрећући новим могућностима које тек треба да се створе.

Морате да имате храбрости да закорачите у непознато како бисте променили систем”, каже Ото Шармер у интервјуу који смо направили са нашим главним говорником на EPALE 2021 конференцији. И изненада схватам шта то У (U) у његовој Теорији У означава. „Тај искорак заиста представља суштину лидерства”, наставља он. Требало ми је мало времена да схватим да Шармер користи реч „лидерство” на нешто другачији начин од онога како је ми обично тумачимо.

У својој књизи Теорија У. Руковођење из будућности у настајању он каже: „када користим реч лидер, ја мислим на све људе који се баве креирањем промене или обликовањем своје будућности, без обзира на њихове формалне позиције у институционалним структурама.” Том књигом он жели да разграничи друштвену технологију трансформационе промене која ће омогућити лидерима у свим сегментима друштва, укључујући наше појединачне животе, да се носе са постојећим изазовима. „Како би испунили очекивања, лидери често морају да науче како да раде са позиције своје најдаље будућности, а не да буду заглављени у обрасцима прошлих искустава”, додаје Шармер.

Хммм...веома интригантно.

Ото Шармер је аутор и акциони истраживач који кокреира путање трансформације за појединце, установе и веће системе. Он те иновације у учењу и лидерству пружа кроз часове на MIT, MITx u.lab, акционој истраживачкој платформи Presencing Institute и кроз иновационе пројекте са организацијама у пословном свету, цивилном друштву и државним организацијама широм света. Погледајте његову биографију.

У својој књизи Теорија У: Руковођење из будућности у настајању, Ото Шармер позива нас да посматрамо свет на нове начине. Оно на шта обраћамо пажњу и начин на који обраћамо пажњу - и појединачно и заједно - кључни су за оно што стварамо. Оно што нас често спречава да будемо присутни јесте нешто што Шармер назива нашом слепом тачком, унутрашњим местом са кога свако од нас функционише. Треба да научимо да будемо свесни своје слепе тачке, јер је то најважније за остваривање суштинских системских промена које су толико потребне у данашњем пословном свету и друштву. Крећући се кроз У процес, учимо да повежемо наше есенцијално Ја, видимо нашу слепу тачку и обраћамо пажњу на начин који нам омогућава да доживимо отварање наших умова, срца и воље. Ово холистичко отварање представља промену у нивоу свести која нам омогућава да учимо из будућности док се она јавља, као и да реализујемо ту будућност у свету.

За овај интервју EPALE национална служба подршке за Белгију/Фландрију је сарађивала са „новинактивистом” Мишом Верхејденом (Mischa Verheijden), суоснивачем Re-story у Белгији/Фландрији. Такође можете прочитати интервју на холандском језику на интернет страници Re-story.

Време је да му поставимо нека питања.

Која то велика идеја лежи у основи Теорије У?

Велика идеја у основи Теорије У је та да бисмо остварили реалну промену у свету, треба да померимо унутрашње место са кога функционишемо, не само као појединци, већ и у нашим колективним поступцима, као групе, као организације и као већи системи.

Како сте дошли до те Теорије У?

У суштини помоћу две методе. Слушао сам и причао са многим креаторима промена у тој области, пионирима, људима који су створили нешто ново у науци, у бизнису и друштву. Засновао сам Теорију У на резултатима консултација и акционих истраживачких пројеката са лидерима покрета у заједници и глобалним компанијама и НВО, а међу њима су Alibaba, Daimler, Decurion, Eileen Fisher, Federal Express, Fujitsu, GlaxoSmithKline, Google, Hewlett-Packard, McKinsey, Oxfam и различите групе са више заинтересованих страна. Друга метода је та што сам као акциони истраживач и сам учествовао у многим иницијативама за промене.

Пошто сам заиста слушао иноваторе, приметио сам да многи од њих деле дубљу причу о суштини праве промене. А то није „званична прича” о промени. Дубља прича повезана је са тим унутрашњим стањем. Један од њих ми је рекао: „Успех интервенције зависи од унутрашњег стања онога ко врши интервенцију”.

Једноставно речено, успех онога што радим као креатор промене зависи од унутрашњег места са ког функционишем. У том тренутку сам схватио да када смо истраживали промену у лидерству, у управљању на пример, знали смо све о томе шта лидери раде, знали смо много о томе како они то раде, процесима које користе, али смо знали врло мало о унутрашњем месту са ког они функционишу. Из њихових дубљих извора, одатле одакле њихове радње потичу, али и са места одакле долазе њихове мисли и њихова пажња и њихови разговори. То ми је заиста скренуло пажњу на та дубља унутрашња стања. Данас бих описао та стања у односу на 3 капацитета: отворени ум, отворено срце и отворена воља.

Шта под тиме подразумевате?

Отворени ум представља капацитет да се обуставе сви уобичајени процеси доношења судова. Све заиста треба посматрати свежим очима и уздржати се од уобичајеног начина вредновања ствари како бисмо били отворени за нове податке.

Отворено срце је нешто друго. То је капацитет да саосећамо. То је капацитет да посматрате проблем не из свог угла, већ очима и кроз искуство неког другог. То може бити ваш студент, ваш партнер, заинтересована страна, ваш противник... Много радим на томе у установама са више заинтересованих страна, у владама, у компанијама... Али сви изазови лидерства данас у суштини имају исту карактеристику. Да бисте били успешни у свом послу потребно је да се сналазите у сложеним ситуацијама са више заинтересованих страна. Једини начин да то успешно радите је да имате капацитет да посматрате проблем, не само из свог угла, већ и очима различитих заинтересованих страна. То је заиста једини начин да будете делотворни у било којој ситуацији данас. И то је оно што подразумевам под отвореним срцем.

Отворена воља у суштини представља капацитет да одустајете и прихватате. Треба да одустанемо од свих намера, идентитета и онога ко мислимо да јесмо, како би отворили нове могућности. Тако и учимо. Наравно да је веома тешко да то урадимо, али ипак верујем да у данашњем свету, свету у који улазимо, морамо да активирамо своје акционо поуздање. То је још један начин за описивање слободне воље. Треба да активирамо своје капацитете да крочимо на територију непознатог. Када радите са лидерима данас, изненадили бисте се колико се лидера са највишег нивоа заправо сусреће са сумњом у себе. Ви мислите да су они врло успешни, али рад на тим унутрашњим препрекама које вам омогућавају да пређете на нове територије је увек важан у лидерству и у друштву.

У овој деценији у којој сви живимо у периоду невероватних промена, када се веома старе ствари мењају или умиру и када се рађају нови начини функционисања, ова способност да се препустимо и закорачимо на нове територије и да активирамо наше акционо поуздање је апсолутно важна.

Питате ме како знам то што знам? Као акциони истраживач имам веома једноставан одговор на то питање. Знате само онда када можете то да створите. Дакле, то није она врста традиционалног истраживања знам када то могу да видим, када имате хипотезу и када посматрате доказе. То је само део, али као акциони истраживач, ја кажем када постоји додатни критеријум. Знате само онда када можете то да урадите. Рецимо, да ли људи могу или не могу да промене унутрашње место са ког функционишу кроз отварање свог ума, отварање свог срца и отварање своје воље када нешто раде.

Theory U

Можете ли да створите окружења за учење како бисте помогли људима да прођу кроз тај процес?

Сматрам да је изазов број један са којим се суочавамо, не само као лидери или чак и као појединци, већ и као друштво, као цивилизација, то како се носимо са великим променама. Како се носимо са великим променама на начине који нису реактивни, нису засновани на прошлости, већ нам омогућавају да стварно прихватимо садашњост. Начини на које одустајемо од старих образаца који нам више ништа не пружају и начини на који се прилагођавамо новим могућностима које тек треба да се створе. То је врста капацитета који је у сржи лидерства и промене, али и у сржи образовања и учења данас. А ја управо покушавам да допринесем начину на који се могу створити та окружења.

Шта за вас представља велика промена? То се често схвата као технологија која долази. Управо као оно што AirBnB ради хотелима. Ипак, рекао бих да ви мислите на нешто друго?

Да, управо тако. Шта велика промена у суштини значи? Онa значи да се нешто завршава и одумире, а да нешто друго почиње. Она у суштини значи да ће будућност бити различита од прошлости. Дакле, питање је од чега треба да одустанемо, и како можемо да се прилагодимо тим новим могућностима? Да ли се само држимо образаца из прошлости док нас не задеси промена и док не постанемо жртве тих дешавања? Са те тачке гледишта, велика промена је свакако повезана са технологијом, али то је само један од покретача. Велика промена је повезана са много више ствари од технологије. Током последњих деценија посетио сам много земаља и друштава, а додатни притисак који је присутан у свим тим земљама и друштвима потиче од три главне поделе: еколошке поделе, друштвене поделе и духовне поделе. Еколошка подела

у суштини потиче из прекида везе између нас и природе и манифестује се у климатској кризи, губитку биодиверзитета и свим својим симптомима којих смо и сами свесни. Друштвена подела у суштини потиче из прекида везе између нашег ја и другог. Она се манифестује у поларизацији, у свим ужасним симптомима око системског расизма и механизама искључивања и многих других облика сукоба и неповезаности. То је други скуп појава. Њих можемо мало више да приметимо овде у САД, али се дешавају и у Европи. Оно што примећујемо овде у САД - а ми овде можда идемо неколико година унапред - јесте друштво које се у суштини распада. Оно што је некада представљало целину и било једно биће распада се у парампарчад. Преостали мехурови су изгубили могућност да се заиста међусобно повежу и остваре дијалог једни са другима. Овде се поставља питање: како можемо поново да изградимо те темеље и повежемо се једни са другима, тј. да искорачимо изтих мехурова?  Трећа подела јесте духовна подела. Она се односи на губитак везе између нашег ја и Ја. Између ја које представља особу која сам данас, и Ја (са великим почетним Ј), нашим највећим постигнућем, особом која бих могао да будем сутра. Ова два ја данас више немају капацитет да се повежу и одразе једно на друго, да осете једно друго. То се у нашем животу јавља у облику симптома губитка енергије, можда и депресије, или велике преоптерећености. Постоји читав низ проблема са менталним здрављем за које примећујемо да су се појачали, и то не само због пандемије око нас. Они су били присутни и раније, у много већој мери него што је често прихватано, те посебно кроз друштвене медије и тако даље видимо веома снажну појаву, такође и међу младима у школама. Та појава је скоро универзална и скоро све земље се суочавају са овим проблемима у различитој мери.

Те три поделе јесу притисаккоји доводи до великих промена у нашем окружењу. Дакле, велика промена у основи значи да се окружење у коме функционишемо суштински мења, те да се и наше потребе развијају. Управо зато сви ми који градимо окружење за учење треба да се повежемо са тим. То треба да постигнемо и да их у складу са тим прилагодимо.

Да ли се слажете да су еколошке и друштвене поделе резултат духовне поделе? Да ли прво треба да радимо на духовној подели како бисмо решили остале?

Свакако да ниједна од ствари коју сам управо навео није нова. Оно што је ново јесте да су оне знатно појачане. За те ствари се зна барем 100 година, а у неким случајевима и много дуже. Шта смо ми до сада радили у западним друштвима? За сваки проблем установили смо министарство. Тако ми реагујемо, један по један проблем: питања заштите животне средине, образовања и учења, социјална питања...Мислим да смо у претходних 100 година учили нешто што не функционише. То је да решавамо те симптоме један по један и одвојено један од другог. Јер у стварности - као што смо сви научили у протеклих неколико година - не можете да решавате проблеме заштите животне средине уколико не уведете правичност, дакле климатску правду. А не можете да решите та два проблема уколико се не повежете, уколико не помогнете... Зашто онда неки од нас имају превише и конзумирају превише, док други имају премало? То је наравно повезано са начином на који организујемо нашу економију, али је повезано и са том духовном димензијом, као што сте навели. 

Под том духовном димензијом подразумевам наш капацитет да се повежемо са својим дубљим изворима, са нечим у самом центру наше суштине. Сав рад на променама, сав рад на коренитим променама у суштини се своди на померање фокуса свести са ега на еко. Као акциони истраживач, желео сам да се придружим заједници акционих истраживача, коју је основао Курт Левин (Kurt Lewin). У тој области истраживач интервенише у истраживању. То се заснива на чињеници да не можете разумети систем осим уколико га не промените. Стварно треба да учествујете. То представља основу акционог истраживања и акционог учења данас. Управо зато је то тако важно у школама. То ме је и довело у САД, у MIT.

Развијајући даље овај приступ - и у суштини оно што сам научио у протеклих двадесетак година - открио сам други принцип. Не можете да промените систем уколико не трансформишете свест. Треба да промените унутрашње место са кога функционишете, треба да промените начин размишљања. Уколико не променимо начин размишљања на основу ког сви колективно поступамо, заправо систем који видимо око себе, онда ћемо само радити једно те исто. Дакле, то је други принцип: не можете да промените систем уколико не промените свест.

Питање за све нас, едукаторе, оне који креирају окружења за учење, и култиваторе је „како то урадити”?

То је заиста повезано са трећим суштинским принципом Теорије У и промени система заснованој на свести: не можете трансформисати свест уколико не учините да систем осећа и види сам себе. Размишљање старог система би било „уколико не можете учинити да систем осећа сам себе”. Управо зато се и даље мучимо у свету данас због јаза између онога што знамо и онога шторадимо. Рецимо: „Ја сам стручњак и видим да је систем покварен, и онда учиним да систем види сам себе”. Међутим, оно што смо научили је да то није довољно! Ево примера: знамо како да решимо ову климатску кризу сутра и имамо технологије да то и урадимо, али да ли примењујемо та решења? Не! Дакле, у нашим главама постоји знање, али на крају изостане радња. Између њих постоји раздвојеност. Кад год систем има тај прекид везе између главе (знања) и руку (радње) полуга се налази у срцу.

Треба да учините да систем види сам себе би значило да је он и даље заглављен у глави (знању). Он не стиже до руку (радње). Управо зато кажемо да треба да учините да систем осећа и види сам себе. Јер то је прави осећај. Само онда када осећамо бол других у систему - оних који су искључени, оних који су маргинализовани и тако даље - можемо да ослободимо дубље изворе колективне креативности којима треба да се позабавимо у тренутној ситуацији. Другим речима: треба да срушимо ту баријеру између себе и других. Дакле, то је трећи принцип: да бисте трансформисали свест, треба да учините да систем осећа и види сам себе. 

Последњи принцип који резимира овај приступ је у тесној вези са ониме што радимо у школама. То је да: како бисте трансформисали систем, морате да осећате и актуелизујете нове будуће прилике. То у једној реченици представља оно што сам научио радећи са иноваторима више од 20 година. Живимо у доба великих променаи како да се повежемо са будућношћу? Оно што сам открио је да је повезивање са будућношћу веома лично. За друштво не постоји једна будућност. То је апстрактно и досадно. Оно што подразумевам под будућношћу је будућа могућност чије остваривање зависи од мене. Када то осећам у животу? Када имам осећај за будућу могућност чије остваривање зависи од мене, од мог присуства? То је поента коју треба да активирамо. То је оно што подразумевам под осећањем.

Дакле, промена система захтева индивидуални осећај или колективни осећај за могућности и онда и њихову реализацију. То значи имати храброст да закорачите у непознато. Тај искорак заиста представља суштину лидерства. То је такође и дубљи капацитет који сви ми као људска бића поседујемо, али који се често не негује у традиционалном окружењу за учење.

Управо то подразумевам под акционим поуздањем и отвореном вољом. У окружењу где је свако бомбардован толико великом количином представа, слика, сумње у себе и самоосуђивања, стварно морате да створите окружења која људима омогућавају да верују у осећај за могућност која је стварна. Све то почиње на веома суптилан начин. Управо зато иноватори који функционишу и делују на основу тога помало оклевају да причају о тој суптилнијој причи сопственог унутрашњег путовања које их је довело ту где су сада. Мислим да се исто дешава са сваким људским бићем, посебно сваким младим људским бићем, јер сви поседујемо те успаване капацитете. Ипак, да ли можемо да их осетимо, да ли ћемо добити могућност да их активирамо? То је трећа димензија и верујем да школа будућности на њу мора да обрати пуну пажњу.

Да ли имате своју личну причу? Шта је Теорија У урадила за вас лично?

Нема потребе да ја дајем Теорију У свету, јер је она већ ту. Открио сам Теорију У слушајући људе како дају нешто ново свету, нешто што они деле. Дакле, то је начин функционисања. И када сам почео да артикулишем ту дубљу свест о функционисању, био сам изненађен када сам видео да толико људи то зна. Међутим, многи кажу да на тај начин функционишу само током креативних тренутака, а у свакодневном животу је то много теже.

То сам много пута искусио и сам и открио сам то проучавајући друге људе. Дакле, могао бих да вам дам много примера о томе како то функционише генерално. Међутим, то није нешто за шта можете да кажете: „У реду, сада познајем теорију и...” Више је ствар у томе да вас теорија чини свесним онога што већ постоји, али што није још у потпуности активирано. Можда вам то даје полугу за активацију у правом тренутку.

Даћу вам један пример у вези са суптилним капацитетом који вам омогућава да верујете сопственим двосмисленим осећањима, и да направите корак уназад и приметите шта вам срце заправо говори. Не кажем да је оно што знате у свом срцу једино, али то је нешто што морамо да култивишемо и на шта морамо да обратимо већу пажњу. Када смо доживели удар пандемије и када се све пореметило, ја сам био на последњем лету из Европе у САД. Било је то интересантно искуство. То је била нека врста путовања међу зидовима у том тренутку и сагледавање онога што је слично и што је различито. Заједно са колегама покушао сам да дам смисао том потпуном закључавању. Да осмислим шта то значи за све нас и шта смо приморани да радимо у тој ситуацији. Иако нико није имао никакву идеју колико ће то дуго потрајати, осећали смо да је то нешто важно чему смо морали да посветимо сву своју пажњу. Осећали смо да треба да кренемо у акцију и да позовемо људе да пре свегасачувају простор који ће дати смисао заједништву. То смо и урадили.

Објавио сам блог по доласку у САД, и 10 дана касније смо имали више од 100 волонтера, из 8 различитих језичких група, и имали смо више од 12.000 људи који су се придружили сесијама стварања дубоког смисла у наредна три месеца. То није био процес. Било је то само чување простора који је позивао учеснике да себи поставе питања о томе како можемо наћи смисао у постојећем тренутку и поново осмислити наш пут напред на начин који је заиста у складу са нашим највишим тежњама. Не само као појединци, већ и у нашим односима у групама и у друштву.

Ту иницијативу смо назвали GAIA (Global Activation of Intention and Action - Глобална активација намере и деловања). Она је окупила заједницу из целог света. Сећам се да је један од чланова заједнице био едукатор у Чилеу. Он је рекао: „Знате, предајем системско размишљање годинама на свом универзитету, али никада нисам осетио тако живо друштвено поље. Видео сам померање друштвеног поља са једне врсте трансакционог деловања на други начин деловања који је много генеративнији или регенеративниј и у коме се границе руше и ми крећемо у заједничко осећање и заједничко обликовање могућности.” Управо је то оно што се појавило из тог сачуваног простораТо је многима променило животе, али није пратило неки посебан план. Ту се више радило о простом слушању импулса који осећате да је почео да делује кроз вас и да онда правите мале кораке и прилагођавате се, на основу онога што примећујете и осећате. Али и онога што успут учите. То је пример нечег прилично малог што је довело до нечег много већег. Много пута је први почетак јако мали и често му треба доста времена да нарасте. Оно што сам научио, не само кроз артикулацију, већ и кроз спровођење тог приступа у пракси, јесте да више пажње обраћам на дубље нивое резонанце коју могу да осетим у ситуацијама. Када причам са неким, коју резонанцу осећам? Када планинарим, покушавам да осетим резонанцу мајке природе која ми се обраћа. Када радим са групом, покушавам да осетим како ми се група обраћа и шта покушава да ми каже, не само ониме што се артикулише, већ и кроз дубље релационе квалитете које примећујем.

У суштини, рекао бих да ми као едукатори, посредници и лидери култивишемо друштвена поља. Сјајна школа, сјајна организација или тим представљају генеративно друштвено поље. Када то постигнете, онда имате велику стабилност која вам омогућава да пролазите кроз многе изазове и промене, а да ипак не изгубите ту дубљу повезаност. Баш као када имате веома доброг пријатеља, можете проћи кроз многе тешке тренутке, али када постоји стабилност те дубље везе, то је нешто што вам може дати снагу. Ја верујем да је то наш примарни посао као едукатора: активирање генеративних друштвених поља.

Чување овог простора представља праксу саосећајног сведочења, прихватања и подржавања некога без осуде, уз истовремено одржање својих граница и осећаја за себе. То је веома важно за активацију друштвеног поља, колико разумем?

Чување простора представља кључ. То је заправо алфа и омега. Не можете да пројектујете креативност, не можете да пројектујете генеративно друштвено поље, али можете да култивишете спољашње и унутрашње услове који нам омогућавају да активирамо и култивишемо такво поље. То је нешто што су велики учитељи и велики лидери увек интуитивно радили. Ми сада треба да схватимо да живимо у окружењу које је много токсичније него што је некада било. Зато треба да јачамо тај капацитет. Велики лидери, као и велики учитељи, то раде као појединци, више интуитивно. Ми сада прелазимо у већу токсичност, са више проблема у области менталног здравља свуда око нас и ометања која су све гласнија. Такво окружење захтева од нас да унапредимо свој капацитет за стварање таквог чуваног простора. Није то само нешто што велики појединци морају да ураде, већ је то нешто што радите као цео тим. Друштвена је пракса да у лидерском тиму покушавате да вршите култивацију кроз читаву организацију.

Лидерство за мене суштински не представља оно што особа или поједнац ради, то је највећи неспоразум. Суштина лидерства је капацитет система, у коме сви учествују, да осети и обликује будућност и да буде у контакту са оним што жели да се појави, и да онда закорачи у то. Управо у томе је суштина лидерства. Управо зато лидерство, како ми кажемо овде на MIT-у, представља дистрибутивни феномен. Оно треба да укључи све нас и није нешто што можемо да делегирамо једној особи која је на врху.

Разговарамо о школама и учењу данас. Често не постоји стварно отворени ум. Људи се образују ради фиксног ума. Срце у многим случајевима није важно и често ни ваша воља није дозвољена. „Рећи ћемо вам шта желите да научите!” Шта је по вама најважнија ствар коју треба променити у образовању (одраслих) и шта ми, као едукатори или наставници, можемо да учинимо да покренемо ту промену?

Ја мислим да је стварност таква да окружења за учење данас изгледају врло различито на различитим местима. Дакле, не ради се о једном решењу које може да реши све. У стварности нам је свима потребна шира слика и онда треба да откријемо каква је конкретна ситуација у којој се налазимо и шта је то одговарајуће што можемо урадити. То ће бити веома различите ствари. Уопштено говорећи, рекао бих да када посматрам учење и лидерство - не толико много на основу онога што се дешава у школама, већ са друштвене тачке гледишта - врло је јасно где се слепа тачка налази, у суштини сав новац одлази у погрешном правцу. То је  суштина. Због чега је то тако? Еволуција учења и лидерства одвија се дуж две осе. Прва оса полази од учења усредсређеног на главу, па преко практичног учења кроз рад уз помоћглаве и руку долази до трансформационог учења које представља главу, срце и руке. То нас доводи до те дубље димензије о којој смо причали. Једна реч која описује пут ка транформацији јесте продубљивање. Добро окружење за учење се пребацује са оног које је усредсређено на главу на оно које активира главу, срце и руке. Другим речима, креће се ка трансформационим окружењима за учење.

Међутим, постоји и друга оса. Она се односи на онога који учи. Да ли је то само појединац, или су то групе, попут тимова, или се одвија на нивоу читаве организације? Да ли се можда ради о читавом екосистему под којим подразумевам све, без обзира на то да ли се налазе у мојој организацији или ван ње, са којима треба да се повежем како би променио систем? То  може бити баш локално, или не тако локално.

Дакле, када замислите матрицу дуж те две осе... Где се налази један угао у који одлазе сви ресурси? То је угао у коме се налазе сви појединци који су усредсређени на главу. У њему се налазе и сви тестови! Где је велика потреба? Која је слепа тачка када посматрате будућност? Која је то велика промена која нам предстоји? Шта треба да урадимо? Слепа тачка се налази у другом углу! То је трансформационо учење на свим нивоима, индивидуалном и групном и организационом, али и на нивоу целог екосистема. Мислим да је управо то изазов. Рекао бих да постоје џепови у којима се то дешава. Дакле, није баш да не знамо како да то урадимо. Ми заправо знамо како да то урадимо. То се дешава у џеповима, али углавном већи систем, како ви наводите, ради против тога. Не ради на стварној демократизацији приступа. Мислим да изазов будућности има везе са равноправношћу. Да, имамо добре школе за мали број људи. Ту је проблем равноправности.

Како можемо да демократизујемо приступ траснсформационим окружењима за учење? И да их учинимо доступним не само свакоме као појединцу, већ и заједници, системима у којима се учи и различитим екосистемима, различитим џеповима друштва. То је област у којој тренутно постоји огроман недостатак улагања. Сви ресурси, сви показатељи, сва пажња, сва усмерења каријере налазе се на једном крају матрице. Шта је са стварном потребом? Потребна нам је цела матрица, не само једна или друга. Међутим, постојећи систем има ту слепу тачку у трансформационим окружењима за учење у читавом систему.

Где то почиње? Често на локалном нивоу. Дакле, можете отворити школе за оно што се дешава око њих и заиста мислим да акционо учење, на крају крајева, значи стављање ученика на место покретача промене. То је оно што видимо да се дешава овде на MIT-у. Овде има много лабораторија и као студент сте ангажовани и повезани са новооснованим предузећима, са предузетницима и компанијама и прелазите у овај глобални екосистем учењем и радом. То је нешто што се све више прихвата и добија већи замах, али и утицај.

То већ почиње на многим местима, али свестан сам да су та места мала у поређењу са укупном студентском популацијом и популацијом ученика, а камоли свих ученика, заправо свих у друштву. Ту заиста треба да преиспитамо и осмислимо, не само оно што радимо у школама, већ и како развијамо окружења за учење у друштву. Мислим да данас недостаје читав низ грађанских инфраструктура и није све глобално, али није ни само лично. Мислим да је пуно тога локално и да се заснива на одређеном месту, посебно како почињемо да излазимо из пандемије (октобар 2021). Сада много више ценимо што нам је дозвољено да се поново повежемо лично, а ипак путем дигиталних механизама и тако даље имамо лакоћу повезивања међу различитим географским областима и секторима и системима. То је област у којој сада експериментишемо.

Врло је јасно да је ова слепа тачка коју тренутно имамо огромна област иновација и они који иновирају управо у тој области често нису много признати нити имају много ресурса. Међутим, ја верујем да ће се то променити јер ћемо ударати у зидовe као друштво које нас заправо и приморава да то радимо. Проактивно лидерство ипроактивна политичка свест у свим секторима ће се, наравно, померити тамо кроз иновације, а не зато што окружење приморава на то. То ће се дакле десити на много различитих начина, али ћемо посебно у мањим земљама можда видети како ће се иноватори први покренути.

 

Login (32)

Коментари

Да ли желите други језик?

Овај документ је такође доступан на другим језицима. Одаберите један од њих у наставку.
Switch Language

Want to write a blog post ?

Don't hesitate to do so! Click the link below and start posting a new article!

Најновије дискусије

Онлајн дискусија - Креативност и култура за друштвену кохезију

Онлине дискусија преквалификација и усавршавање: Подстицање међугенерацијске сарадње.

Учествујте у овој онлајн дискусији на којој ћемо истражити зашто и како можемо да се преквалификујемо и усавршававамо у различитим секторима или старосним групама.

Више

МООК који ми је помогао да развијем одређена знања и вештине, и применим их у свом раду

Поделите са колегама своја искуства са МООК курсевима које сте похађали. 

Више