Blog
Blog

ЕПАЛЕ интервју: Андреас Шлајхер и равнотежа између модернизације и поремећаја

„Морамо да замислимо алтернативне будућности и размислимо o њиховом значају за учење и образовање. То је моја главна поента.”

Овај блог чланак првобитно је објављен на енглеском језику од стране аутора Карин Николај (Karine Nicolay).

EPALE Interview: Andreas Schleicher

Ово су тешка времена за образовање. Вратимо се у мислима на март 2020. године, када је 1,5 милијарди ученика широм света изненада било спречено да иде у школу. Многи су се окренули учењу на даљину, али то није могло да надокнади социјалну функцију школе. Социјална добробит ученика и студената нагло је опала, а нарочито су биле погођене рањиве групе. Наставници су могли да одговоре на неке од ових потреба, али су и сами морали да пуно тога науче. Уосталом, више није било довољно бити добар наставник. Морали сте постати и веома добар тренер, добар ментор, а такође разумети како различити ученици уче на различитим местима и у различитим ситуацијама. Истовремено је изненада изашло на видело мноштво заиста занимљивих иновација и то не само на технолошком плану.

Видели смо много друштвених иновација, које су на потпуно нов начин реорганизовале људе, простор, време и технологију. Да ли ће ова криза учинити да будемо бољи или гори за 20 година? Ово питање поставили смо Андреасу Шлајхеру (Andreas Schleicher), директору за образовање и вештине у OECD-у, који је недавно представио 4 сценарија за будућност школовања.

Да ли ће по вашем мишљењу пандемија и пратећа криза имати добре или лоше последице по нас за 20 година?

То је заиста тешко рећи. Ових дана је пандемија свима на уму. Али оно што нас је пандемија највише научила је да ће нас будућност увек изненађивати. Климатске промене ће нас вероватно додатно погодити и заправо су прилично предвидљиве. Кад отворите прозор, видите да долазе. Размислите о вештачкој интелигенцији. Она ће имати огроман утицај на начин на који живимо, на који се дружимо, на који управљамо својим образовним системима. Како још будућност може да нас изненади? Замислите економске шокове, компромитовање поверљивих података, природне катастрофе, сајбер ратове, прекиде енергије... да набројимо само неке. Мислим да заиста нико нема јасну представу како ће нас ово обликовати и утицати на нас. Много је различитих трендова на које морамо да обратимо пажњу. Заправо, моја колегиница Трејси Бурнс (Tracey Burns) их је анализирала и невероватно је колико има важних трендова када размишљамо о будућности образовања.

4 OECD Scenarios

Али многе од ових тема већ су део школског програма у већини земаља?

То сигурно важи за климатске промене. Око 90% школа каже да се на неки начин баве тиме. Наше ПИСА (PISA) истраживање нам такође показује да млади сматрају да су им ова питања битна. Две трећине младих каже да покушава да смањи потрошњу енергије и да буде информисана. Половина њих каже да производе бира из етичких или еколошких разлога, чак и ако су нешто скупљи. Дакле, постоји много младих људи који желе да утичу на то. Чак 80% свих ученика сматра да је „брига о глобалној животној средини“ заиста важна. Међутим, на питање да ли осећају да могу нешто да предузму, већина младих људи осећа недостатак овлашћења. У школи разговарају о овој теми, желе да имају утицај, али наши образовни системи не остављају простор за перцепцију да млади људи у ствари могу имати утицај, или да ће њихово понашање утицати на нешто што се дешава на неком другом месту или другим људима. Морамо радити на томе да наши образовни системи постану флексибилнији.

OECD је такође проучавао да ли су и сами млади људи флексибилни?

Наравно, и видели смо да у неким врло успешним образовним системима у погледу резултата ПИСА тестирања из математике и науке - попут нпр. у Вијетнаму или у Макауу - имају још много да уче када је реч о капацитету или спремности младих да буду отворени за будућност, прихвате новине, погледају иза иза угла и тако даље. Отвореност за промене, флексибилност, не долази као нуспроизвод математике и науке по себи. То нас је подстакло да детаљније размотримо могуће сценарије будућег образовања.

Први сценарио је „статус кво“. Како бисте описали овај сценарио и колика је вероватноћа да буде сценарио будућности?

Статус кво је тетурање упркос свим поремећајима који се дешавају око нас. Предавачи ће предавати, ученици ће учити. Учешће у формалном образовању наставља да се повећава. Међународна сарадња и технолошки напредак подстаћи ће индивидуалније учење, али структуре и процеси школовања остају исти. Није толико чудно што статус кво има много присталица. Кад боље размислите, сви подржавају образовне промене, осим за своју децу. Чак и они који промовишу реформе често се предомисле кад схвате шта та промена значи за њих лично. Такође, креаторима политика је заиста тешко. Ако желите нешто да промените, морате сада да платите ту промену. Промене су веома видљиве, али није сасвим јасно какви ће бити резултати. Трошкови и користи су врло неизвесни. Ако погледате наше образовне системе, видите да су веома сложени. Постоји много гласова, много заинтересованих страна, много слојева. Дакле, променити нешто заиста је тешко. Као креатор политике, лако можете изгубити изборе уколико нешто не испадне добро. Зато што је потребно много времена да идеје резултирају бољим исходима. Такође, немамо снажан екосистем који подржава образовање. Немамо неку врсту „образовне индустрије“, као што постоји у здравственом сектору, а истраживања су често одвојена од стварних потреба у стварним учионицама. Наставници и образовни системи су мање-више остављени сами себи. То је стварност, у томе је потешкоћа.

Свет се непрестано мења. Наша стварност се брзо променила, да ли су је образовни системи пратили у томе?

Не толико. Само погледајте начин на који се бавимо информацијама. Наше последње ПИСА истраживање показало је да само 1 од укупно 10 деце узраста од 15 година може поуздано да разликује чињеницу од мишљења или коментара када се контекст закомпликује. И то се дешава у свету у коме је сналажење у двосмислености толико важно. Технологија нас све повезује, али нас истовремено и спаја са људима који мисле попут нас, који личе на нас, који раде исте послове попут нас, итд. Младима је теже да разаберу чињенице од фикције, јер заправо живе у поларизованом друштву и нису упућени у супротстављене аргументе. Дакле, стварност се мења и статус кво у нашем образовном систему оставиће их са великим знаком питања. Због тога се може десити други сценарио. У овом сценарију, наши традиционални школски системи ће једног дана пући под притиском великих убрзања и образовање ће бити препуштено спољним извођачима. Само друштво постаје директније укључено у образовање. Учење се одвија кроз разноврсније, приватније и флексибилније аранжмане, при чему је дигитална технологија кључни покретач. У основи, људи ће тражити сопствена решења, која ће наћи у дигиталном свету. Овде су такође укључени многи играчи, а наставници ће морати да играју много разноврснију улогу. Али, морамо да размотримо како обезбедити кохерентност у том свету фрагментираних могућности. Како помирити иновације са једнаким шансама? То су велика питања.

Flexible learning

Имате ли идеју о томе како државе виде своју будућност?

Усред пандемије, у мају 2020. године, поставили смо им исто то питање. Занимљиво је видети да је око 22% школа мислило да ће се вратити на старо. Половина њих мисли да ће се прећи на хибридни модел, настава и учење и на даљину и у учионицама, и то не само због нужде услед пандемије, већ и због тога што су искусили предности таквог система. Створени су, прилагођени и проширени многи онлајн, на даљину, и други иновативни приступи, попут проширене стварности, виртуелне стварности и вештачке интелигенције. Заправо, ово отвара велике могућности. Замислите да учите математику уз помоћ рачунара, тај рачунар ће моћи да проучава како учите, шта вас занима, шта вам је досадно, у чему сте добри и где треба да се усавршавате. То може учинити да учење буде много детаљније, прилагодљивије и интерактивније. Постоје невероватне могућности. Размислите само о оцењивању и испитима. Једна од најтрагичнијих грешака образовања у протеклих 200 година је одвајање учења од оцењивања. Учимо и учимо и учимо, а онда једног дана неко дође и каже: сад ми реци све. У будућности ће учење и оцењивање бити интегрисани, а технологија ће бити покретач и помагач таквог оцењивања. Боље ћете разумети зашто учите и имаћете повратне информације о томе како да учите боље. Наставници ће такође имати повратне информације о томе како да учине наставу ефективнијом. Моћи ћемо да радимо симулирана оцењивања. Више нећете бити сами са оним што имате у својој глави, већ ћете, у ствари, моћи да имате интерактиван однос са задацима и решавате сложене проблеме. То ће бити нови свет гледања на исходе учења, који неће бити само когнитивни, већ ће део тога бити и социо-емоционални исходи.

У том смислу се често помиње и аналитика учења?

Знам да око тога постоји много контроверзи, на пример како помирити слободан проток података и приватност? Али можете ли да размислите о томе како би ово могло трансформисати свет и живот? Аналитика учења помаже наставницима да персонализују учење. На пример, сензори, системи за управљање учењем и дигиталне активности ученика могу да одгонетну како различити људи различито уче. Заједно са великим подацима“ (big data) и аналитиком учења, биће могуће створити потпуно нова окружења за учење. Где је „школа“ у овом сценарију није баш сасвим јасно.

Колико смо далеко од овог сценарија?

Гледајући наше податке из TALIS истраживања за 2018. годину, када смо тражили од наставника да нам кажу нешто о свом раду и ономе што им је важно, мање од половине њих је изјавило да је свакодневно користило неке облике технологије у својим учионицама. Велико изненађење је ко веома заостаје у овоме: Јапан, једна од земаља најмодерније технологије! Технологија је свуда у Јапану, али наставници нису спремни за то и образовни систем може прилично добро да се заштити од таквих врста притисака. Али има помака. Ако погледате, на пример, земље попут Шведске или Румуније, Израела, Финске, Хрватске. Удео наставника који интегришу технологију удвостручен је у последњих 5 година. Помак се примећује, али морамо остати реални - тај сценарио је још увек прилично далеко од нас.

Technology

Који је трећи сценарио?

Трећи сценарио је практично супротан. Уместо фрагментације, видимо како школе постају средишта учења у центру друштва. Школе остају, али ће различитост и експериментисање постати стандард. Зидови школе су отворени и школа је повезана са заједницом зарад променљивих облика учења, грађанског ангажовања и социјалних иновација. Уобичајено је да млади људи буду у школи, а остатак света ван школе. Можда ће се то променити. У ствари, у северној Европи можете наћи неколико веома занимљивих примера у којима школски системи заиста постају интегратори многих утицаја из друштва, а не само са системског нивоа. Не изненађује што се те школе боље носе са пандемијом, зато што имају тај локални капацитет да флексибилно одговоре на нове ситуације. Одлуке се доносе углавном локално у самоорганизованом окружењу. То је још један начин размишљања о будућности, али у већини наших образовних система број таквих школа је и даље веома ограничен. Имате земље попут, нпр. Холандије, Чешке Републике и, можда, Енглеске, где школе могу много да ураде. Међутим, постоје и друге земље – као што су на пример Турска, Грчка или Швајцарска - у којима се на првој линији доноси мање од 1 одлуке од укупно 10. Ово је још увек нека врста индустријског образовног система, у коме већину одлука доноси виша инстанца у хијерархији. Дакле, није тешко схватити да је пред нама још увек дуг пут.

Видимо да се у педагогији дешава исто. У просеку, у земљама OECD видимо да наставници и даље троше већину свог времена на управљање ситуацијом у учионици и јасноћу упутстава. То је оно што је већини наставника прилично познато: објашњавање ученицима шта се од њих очекује да науче, да следе правила учионице и слично. Али, уколико погледате когнитивну активацију, нпр. давање задатака који захтевају од ученика да критички размишљају, мање од 60% наставника је рекло да то примењује. Само 50% њих дозвољава ученицима да раде у малим групама како би сами дошли до решења. Само 45% наставника дозвољава ученицима да решавају сложене задатке, а још мање (30%) њих поставља задатке за које не постоји очигледно решење или даје ученицима задатке за које је потребно најмање недељу дана. А заправо, о томе и јесте била реч у учењу током пандемије. Ученици су морали да управљају својим учењем, да постану власници процеса, да имају више слободе у томе шта ће да уче, како ће да уче, где ће да уче, када ће да уче. Дакле, да поновимо: лако је рећи, али тешко је учинити.

Затим иде последњи сценарио, који се назива „Учи у покрету“. Зашто овај назив?

Због тога што ће се можда једног дана образовање одвијати на сваком месту, у сваком тренутку и моћи ће свако да га примењује. Према овом сценарију, традиционални циљеви и функције школовања биће потпуно замењени технологијом. Разлика између формалног и неформалног учења више не важи, јер се друштво у потпуности окреће ка моћи машина. Технологија и иновације ће се повећавати брзином муње. И више нећете видети инфраструктуру школовања, јер ће се учење одвијати у другим секторима нашег друштва. Али понављам, када данас погледате, видите да смо тек на самом почетку ове еволуције. Тржишна капитализација у образовању је сићушна у поређењу са, на пример, здравственим сектором. Мање од 3% глобалних трошкова образовања тренутно иде на технологију. Током кризе, да будем искрен, већина технологије се примењивала за очување постојеће праксе, а не за њено трансформисање. Већина наставника не учи своје ученике да користе технологију о којој овде говоримо. Тренутно се све више заснива на причи него стварности.

Где иде тај новац и одакле долази?

До 2025. године очекујемо раст, али ипак говоримо о, можда, 6% укупних улагања у образовање. Видимо да проширена стварност и виртуелна стварност убрзано напредују, праћене вештачком интелигенцијом и другим системима дигиталног учења, такође роботиком, и мало технологијом блокчејна (blockchain) за приступ акредитацији. Уколико погледате предузетнички капитал у образовању на глобалном нивоу, приметићете нешто занимљиво: постоји велики раст. Међутим, ако погледате изблиза, можете видети да је у 2014. години већина иновација дошла из Сједињених Држава. Када погледате 2018. годину, готово све је из Кине. Дакле, преко 50% предузетничког капитала у образовању на глобалном нивоу долази из једне земље! То значи да остатак света не улаже много додатних средстава у ову врсту иновација.

Scenarios

OECD је описао 4 сценарија. Да ли можемо да замислимо још сценарија?

Можете да осмислите бескрајан низ сценарија, али оно што заиста желим да нагласим је да не би требало да гледамо у будућност само линеарно. Никада не можемо знати шта ће се десити сутра или где ћемо бити за два дана. Морамо научити да размишљамо у контексту алтернативне будућности и о томе шта та будућност значи за циљеве и функционисање образовања. Шта она значи за ученике, за организацију, за наше структуре, за просветне раднике, за управљање, за политику или органе власти. Најтежи део образовања је пронаћи праву равнотежу између модернизације и поремећаја. Како ускладити нове циљеве са постојећим структурама? Како подржавати глобално оријентисане ученике и истовремено локално укорењене наставнике? Како подстицати иновације, при чему смо свесни друштвено веома конзервативне природе образовања? Како применити нови потенцијал уз капацитет којим располажемо? Како поново осмислити просторе и како дати људима времена да развијају окружења за учење у будућности? То су питања која треба себи да поставимо данас.

 


 

Овај интервју је првобитно објављен на холандском језику на Lang Leven Leren (Живело учење), веб-сајту који подржава Национални координатор за Европску агенду за учење одраслих у Фландрији/Белгија.

 

EPALE Interview: Andreas Schleicher footer

Login (17)

Да ли желите други језик?

Овај документ је такође доступан на другим језицима. Одаберите један од њих у наставку.
Switch Language

Want to write a blog post ?

Don't hesitate to do so! Click the link below and start posting a new article!

Најновије дискусије

ЕПАЛЕ дискусија: Вештачка интелигенција и образовање одраслих

Улога вештачке интелигенције у образовању одраслих: да ли може бити помоћ или препрека одраслим ученицима?

Више