chevron-down chevron-left chevron-right chevron-up home circle comment double-caret-left double-caret-right like like2 twitter epale-arrow-up text-bubble cloud stop caret-down caret-up caret-left caret-right file-text

EPALE - Eiropas Pieaugušo izglītības e-platforma

Emuārs

SLIČNOSTI I RAZLIKE U OBRAZOVANJU OSUĐENIKA U SRBIJI I ITALIJI

15/04/2020
Ivan Šarčević
Valoda: HR

(Rad nastao u okviru Erazmus+ projekta PRISON EDUCATION: THE WAY TO BE FREE)

 

Osnovni cilj školovanja u zatvorima Italije je opismenjavanje, gde su se od osnivanja takvih škola (1958) opismenjivali skoro isključivo Italijani, dok su današnji kursevi sve više usmereni na strance. Reforma penitencijarnog sistema od 1975. godine priznaje rad, religiju i obrazovanje, zajedno sa kulturnim, rekreativnim i sportskim aktivnostima kao ključne elemente penitencijarnog tretmana. Uvažava se princip individualizacije u tretmanu i prilagođava se potrebama svakog zatvorenika. Zakonom je utvrđeno da bi usmereno obrazovanje i obuka trebalo da budu dostupni u zatvoru, organizovani prema formama i metodama koje propisuje Ministarstvo obrazovanja. Isti zakon uključuje mogućnost sekundarnog obrazovanja (srednja škola) i mogućnost pristupa univerzitetu.

Obrazovne kurseve izvode Provincijalni centri za obrazovanje odraslih. Oni imaju istu autonomiju kao i ostale obrazovne institucije, svoje osoblje, ista administrativna tela i održavaju blisku vezu sa lokalnim vlastima, poslodavcima i profesionalcima. Kursevi drugog stepena su oni koje izvode tehnički instituti, profesionalni instituti i umetničke srednje škole.

Pojedine zatvorske institucije u Italiji imaju problem sa manjkom prostora za školu ili obuku. Na primer, zatvor Fermo zbog tog problema ne može da izvede nijedan edukativni kurs do kraja, tako da započeti kursevi imaju za cilj pribavljanje kredita za srednju školu, ali njihovi polaznici ne dobijaju nikakvu diplomu. Stiče se utisak da malo njih zna šta će nakon završene obuke raditi na slobodi, a motivacija za upisivanjem višeg stepena obrazovanja je takođe vrlo slaba. Motivacija polaznika škola za odrasle u Srbiji koji nastavu pohađaju u kazneno-popravnim zavodima i drugim ustanovama je poput slučajeva u Italiji – relativno slaba, a zajednički su i problemi sa prostorom prilagođenim za nastavu.

Kada se govori o strukturi zaposlenih u zatvorima Italije i Srbije, situacija je vrlo slična. Tu su pshoterapeuti, psiholozi, sociolozi, treneri i drugi stručnjaci poput zaposlenih u srpskim ustanovama, gde je godinama unazad ustaljen naziv vaspitači za ljude sa različitim profesionalnim orijentacijama.

Italijanske regije sa najvećim procentom zastupljenosti nekog oblika školovanja u zatvorima su Lombardija (36,7 %) i Kalabrija (35 %), dok je regija Kampanija (oblast koja je posećena tokom ovog projekta) druga najmanje zastupljena sa 5,5 %. Situacija sa zatvorskim obrazovanjem je zapravo sve gora kako se ide ka jugu Italije. Približno polovina zatvorenika koji pohađaju neki kurs na nekom od nivoa školovanja su stranci (oko 45 % završava taj kurs). Na nivou osnovne škole, reč je o 59 % onih koji završavaju navedeni nivo. Zvaničan podatak iz 2017. godine navodi kako od ukupno 57608 zatvorenika samo 550 ima diplomu fakulteta, 4011 diplomu srednje škole i 569 profesionalnu školsku diplomu.

Prema zvaničnim podacima iz 2009. godine, Ministarstvo pravde Republike Srbije navodi da je među osuđenicima bilo 2,8 % potpuno nepismenih, 15,2 % sa nezavršenom osnovnom školom i 26,5 % sa završenom osnovnom školom. To je ukupno 44,5 % zatvorske populacije bez kvalifikacije, takoreći funkcionalno nepismenih osoba. Prema poslednjim dostupnim podacima (Ministarstvo pravde RS, 2014), krajem 2013. godine bilo je 1,9 % potpuno nepismenih, 21 % onih sa nedovršenom osnovnom školom i 2,8 % osuđenika sa nepotpunom srednjom školom.

Primer formalne, neformalne i stručne obrazovne prakse u Italiji i uticaj na zapošljivost nakon kazne se možda najbolje može posmatrati kroz primer fondacije „Leo Amići“ u Kazerti. Bivši zavisnici, odnosno oni koji su već dobili medicinski tretman sami izražavaju želju za dolaskom u rehabilitacioni centar u Kazerti. Donja starosna granica je 18 godina, dok gornja ne postoji (trenutno je najstariji među njima star 65 godina). Uslov je da nisu povezani sa mafijom, a takođe ih upućuju nadležni iz ministarstava pravde ili zdravstva. Boravak u centru se smatra velikim benefitom i niko ne pokazuje želju za odlaskom, stoga je obezbeđenje minimalno. Organizuje se grupna i individualna psihoterapija. Psihoterapeuti ističu da je u njihovom radu ključno naći motivaciju kod štićenika za promenom i radom na sebi. Terapeutski kurs traje od 18 do 36 meseci, a maksimalno trajanje procesa rehabilitacije u ovom centru može biti do 6 godina (prema odluci italijanskih vlasti). Osim psihoterapeuta, od velikog je značaja angažovanost članova porodice u sveukupnom tretmanu i resocijalizaciji. Štićenici su uključeni u raznovrsne umetničke, kulturne i rekreativne aktivnosti. Poseban značaj u ovom centru pridaju muzici, plesu i teatru. Postoje još i čitalački klubovi, radionice, poljoprivredne aktivnosti. Izražene su manuelne profesije (pica majstori, tehnički poslovi, poljoprivreda) od kojih se očekuju da podstaknu zapošljivost po završetku programa. Bitno je napomenuti da u čitavom ovom procesu postoje osobe koje su zadužene za praćenje napretka svakog štićenika – od zatvora i advokata, preko procesa rehabilitacije sve do izlaska i potrage za poslom. Fondacija podržava i školovanje dece na Madagaskaru.

Kada je reč o recidivizmu u Italiju, precizni podaci o broju povratnika nisu lako dostupni. Zatvori su generalno prepunjeni, većinu zatvorenika čine muškarci (95-96 %), a broj zatvorenika poreklom iz drugih zemalja je u porastu. Nedostatak posla i siromaštvo se navode kao najčešći razlozi za povratak kriminalu i činjenica je da tek svaki peti zatvorenik dobije priliku da radi.

Iskustvo iz Italije bi moglo da se implementira u naš sistem, a naročito zbog toga što već postoji sličan način rada i u domaćim kazneno-popravnim institucijama, možda u manjem obimu. Ovde su slabija finansijska sredstva i manje su uključene porodice osuđenika. Naše institucije su pretežno zatvorenog tipa, veće je i obezbeđenje. Ono što se čini kao prednost Srbije u odnosu na Italiju jeste to što se kod nas veća pažnja pridaje akademskom postignuću. Diplome osnovne i srednje škole, kao i raznovrsnija ponuda obuka za profesije je nešto što bi moglo da se prenese kao iskustvo odavde.

Mogućnosti za međunarodnu mrežu razmene znanja i iskustava u obrazovanju osuđenika su praktično neograničene. Potrebno je uključiti više škola i zainteresovanih pojedinaca, više novih međunarodnih projekata razmene stručnog osoblja, kao i duže trajanje razmena. Već postoje brojne elektronske mreže za razmenu znanja u ovoj oblasti, ali se čini da taj potencijal nije dovoljno iskorišćen kod nas.

 

Izvori:

http://www.fondazioneleoamicicaserta.it/

https://www.epea.org/numbers-figures-of-prison-education-in-italy/

Share on Facebook Share on Twitter Epale SoundCloud Share on LinkedIn
Refresh comments Enable auto refresh

Tiek rādīts 1. - 1. no 1
  • Lietotāja Snezana Sucur attēls
    Mišljenja sam da je pristup obrazovanju osuđenika kod nas pristupa na pogrešan način. Govorim iz prve ruke,jer radim sa štićenicima vaspitno-popravne ustanove u Kruševcu već pet godina. Maloletnici su funkcionalno nepisemeni ili polupismeni, dolaze iz sredine koja je pasivno-agresivna pa su bili prinuđeni ( u većem broju slučajeva, ne svi) da počine dela zbog kojih se terete i kada izađu iz ustanove, većina njih već na prvom koraku napravi pogrešku ne bi li se vratila pod okrilje nekog doma ili zatvora, jer kad izađu nemaju gde, prepušteni su sami sebi. Smatram da na nivou države treba da se napravi neki projekat koji će obuhvatiti kako njihovo obrazovanje, tako i njihovu implemetaciju u društvo onog trenutka kad odsluže svoju kaznu. Što se tiče nastave, smatram da bi ona morala da bude funkcionalnija i bliža redovnoj školi, nego li obrazovanju odraslih. AKo imate nekih predloga ili želje za saradnju i razmenu mišljenja javite se.