chevron-down chevron-left chevron-right chevron-up home circle comment double-caret-left double-caret-right like like2 twitter epale-arrow-up text-bubble cloud stop caret-down caret-up caret-left caret-right file-text

EPALE

e-Platforma za obrazovanje odraslih u Europi

 
 

Blog

Potvrđivanje neformalnog i informalnog učenja: porijeklo i nadolazeći izazovi

06/11/2017
by EPALE MONTENEGRO
Jezik: HR
Document available also in: EN SL FR HU PL LT DE IT ES BG CS

U svom osvrtu na temu ovog mjeseca, George K. Zarifis, vanredni profesor kontinuiranog obrazovanja na Univerzitetu Aristotel u Solunu, sagledava porijeklo ideja o potvrđivanju, na koji način su dobile obličje u konkretnoj politici u Evropi, kao i izazove koji ostaju.

 

Od širih ideja do instrumenata sa ekonomskih fokusom

Trenutne promjene u radnom životu, potreba za neprekidnim prilagođavanjem i cjeloživotnim učenjem, kao i opadanje onog što bismo nazvali konvencionalnim učenjem, novi su izazovi za validaciju. Koncept potvrđivanja usmjeren je da učini vidljivim i da vrednuje znanja i kompetencije pojedinca, bez obzira na to gdje su i na koji način stečene. Bliže gledano, postoje dva pogleda na validaciju:

  • Potvrđivanje kao koncept direktno se odnosi na priznavanje ishoda učenja i kompetencija koji su stečeni putem neformalnog i informalnog učenja.
  • Potvrđivanje kao proces odnosi se na činjenje vidljivim i omogućavanje dodatne vrijednosti onim kompetencijama (u velikoj mjeri horizontalnim ili transverzalnim). To se radi upotrebom instrumenata, mehanizama ili tehnika koje daju pouzdanost procesu, ali takođe prate ili kontrolišu krajnji rezultat procesa učenja.

Sve do posljednje decenije, termini priznavanje, potvrđivanje i sertifikovanje korišćeni su skoro kao sinonimi i nijesu predstavljali poseban problem u domenu obrazovanja i rada. Međutim, značenje ovih riječi postao je problem kako su države počele da uvode zakone i usvajaju zakonodavne okvire kojim se opisuju tehnička i institucionalna uređenja o ootvrđivanju.

Međutim, ukoliko pokušamo da se odnosimo prema potvrđivanju kao procesu u neformalnom i informalnom učenju, nije jednostavno kao što se očekuje. Postoje različiti pristupi učenju kao neformalnom ili informalnom procesu koji nijesu uvijek podijeljeni među donosiocima politika i naučnicima. To se dijelom objašnjava činjenicom da je razlikovanje vrsta učenja uvedeno tek ranih osamdesetih godina. U Evropi naročito, ovo može biti objašnjeno činjenicom da je svaka država članica razvila sopstveni pristup vrednovanja učenja koje se odvija izvan formalnog sistema.

Tokom 2000. godine, Evropska komisija je  sačinila Memorandum sa skupom definicija različitih vrsta učenja. Ovaj Memorandum odražava način na koji se cjeloživotno učenje razvijalo tokom godina: iz perspektive koja akcentuje sposobnosti ljudi da žive život i priznaje ih kao ekonomski proces. U sadašnjem kontekstu politika EU, potvrđivanje se razvilo iz širokog koncepta zasnovanog na idejama  međunarodne političke i kulturne debate,  do toka radnje koja je usredsređena na pojam ekonomskog razvoja.  Potvrđivanje se sada posmatra kao poluga za višestruke prilike  za sticanje vještina koje će biti korisne na tržištu rada.

Trenutni izazovi

Nedostatak jasnosti terminologije

Glavna prepreka u sadašnjoj diskusiji o potvrđivanju neformalnog i informalnog učenja je neddostatak jasnosti centralnih termina i definicija. Koriste se brojni termini: priznavanje, potvrđivanje, sertifikovanje. Ali tek od skoro istraživači, praktičari, sačinioci politika, pa čak i pojedinci, osjetili su potrebu za pojašnjavanjem.

Nedostatak kolektivnog priznavanja valjanosti potvrđivanja!

Izazov za Evropu predstavljaju intenzivna globalna konkurencija, visok nivo nezaposlenosti mladih, veliki broj niskokvalifikovane radne snage i stanovništvo koje stari; međutim potvrđivanje još uvjek nije kolektivno priznato (od strane pojedinaca, stejkholdera i socijalnih partnera), kao ključni instrument u omogućavanju prenosa i prihvatanja svih ishoda učenja kroz različita uređenja.

Nedostatak sporazuma o tome kako zapravo treba da ocijenimo stečene kompetencije

Potvrđivanje u Evropi je danas zasnovano na ocjenjivanju ishoda učenja pojedinca, što može rezultirati sertifikatom ili diplomom. Prava enigma za one koji su uključeni u proces jeste na koji način se odvija ovo ocjenjivanje, ko ga vrši i u odnosu na koje kriterijumeUprkos tvrdnjama  da potvrđivanje dobija sve više centralni dio u većini obrazovnih diskursa u EU, prelazak na ocjenjivanje zasnovano na kompetencijama nedovoljno se realizuje. Pitanje kako vrednovati učenje iznova se postavlja zajedno sa pitanjima na koji način se vrednuje ishod učenja i ko treba da postavi standarde za ocjenjivanje.

Potreba za pouzdanijim mehanizmima za podršku karijernom razvoju i mobilnosti

Uprkos raznovrsnim pokušajima za razvoj relevantnih alatki koje omogućavaju posebni referentni sistemi za potvrđivanje različitih skupova transverzalnih vještina i kompetencija, i dalje postoji istaknuta potreba za pouzdanijim mehanizmima za priznavanje vještina i kompetencija koje su stečene informalnim i neformalnim putem. Takvi mehanizmi treba da pruže podršku karijernom razvoju i mobilnosti pojedinca, tako što će omogućiti da učenje bude priznato za buduće puteve u obrazovanju, osposobljavanju ili zapošljavanju, uključujući puteve za formalno učenje.

Ne smijemo izgubiti viđenje pojedinca

Posljednje, ali ne i najmanje bitno, odrasli koji se podvrgnu priznavanju, potvrđivanju i sertifikovanju kompetencija treba da budu posmatrani kao pojedinci koji imaju jedinstveno životno iskustvo, što je njihov glavni resurs u realizaciji ovog procesa. „Pozitivno čitanje“ treba da bude preduzeto, gdje mora postojati namjera da se identifikuje i vrednuje ono što je to lice naučilo tokom života.

Obrazovanje treba da bude shvaćeno kao neprekidan proces u vremenu i prostoru u stvaranje samog sebe, od strane samog sebe, u kom pojedinac koristi sebe kao resurs (Charlot, 1997, cit. in Canário, 2000, p. 133).

 

Reference

Canário, R. (2000). Territórios Educativos de Intervenção Prioritária: A escola face à exclusão social. Revista de Educação, IX, 1, pp. 125-135.

Share on Facebook Share on Twitter Epale SoundCloud Share on LinkedIn
  • Slika korisnika Roseline Le Squère

    Merci beaucoup pour cet article particulièrement pertinent. Les questions de vocabulaire sont essentielles.

    Le mois d'avril est le mois de la validation des acquis sur la plateforme EPALE.

    La validation ne saurait être sans reconnaissance. La reconnaissance peut prendre de multiples formes, personnelles, professionnelles par exemple. Elle est un critère de motivation. Elle est une source de développement du dispositif de validation.

    Au niveau européen, il sera intéressant de valider un vocabulaire commun.

  • Slika korisnika Vera Mlinar

    Brez socialnega partnerstva in zaupanja težko ali celo ne moremo govoriti o postopkih vrednotenja, s katerimi bi uspešno dosegali predvidene namene teh. Še posebej to velja v primerih, ko govorimo o dimenziji družbenega priznavanja neformalno in priložnostno pridobljenih kompetenc pri odraslih, torej o najširšem namenu vrednotenja, ki v ospredje postavlja posameznika in njegove kompetence in s tem odraslemu omogoča evidentiranje in opis njegovih izkušenj in razvitih kompetenc, cilji postopkov pa so v tem primeru lahko različni: od kariernih kot npr. lažja vnovična zaposlitev, sprememba dela, razvoj in sprememba kariere, do osebnih v smislu osebne rasti posameznika – zvišanje samozavesti, zvečanje motivacije za izobraževanje in delo, boljša kakovost življenja idr. Seveda pa se tako zastavljeni postopki vrednotenja nadgrajujejo in nadaljujejo v formalnih sistemih vrednotenja (pridobitev kvalifikacij, v formalnem izobraževanju ipd.). Na tak način se v okviru postopkov vrednotenja, poleg sumativnega, odpira pot tudi formativnemu pristopu ter odpira možnost dostopa do postopkov vrednotenja vsakemu slehernemu odraslemu – predvsem tistim, ki v formalnem izobraževanju niso imeli uspeha ali so zaradi drugih značilnosti pripadniki ranljivih skupin.

    Za uresničevanje navedenega pa je partnersko sodelovanje ključnih deležnikov sistema vrednotenja nujno potrebno – sodelovanje je neizbežno na vseh ravneh tovrstnih postopkov, med drugim tudi na področju razvoja orodij in metod ter kakovostnih metodologij in standardov za vrednotenje.