chevron-down chevron-left chevron-right chevron-up home circle comment double-caret-left double-caret-right like like2 twitter epale-arrow-up text-bubble cloud stop caret-down caret-up caret-left caret-right file-text

EPALE

e-Platforma za obrazovanje odraslih u Europi

 
 

Blog

Upotreba digitalnih alata u obrazovanju odraslih

12/02/2019
by EPALE MONTENEGRO
Jezik: HR
Document available also in: EN CS DE PL SL HU EL FR RO

/hr/file/digital-toolsDigital tools

Digital tools

 

Budućnost je digitalna, ali da li digitalni alati mogu riješiti sve probleme učenja odraslih? David Mallows je podijelio svoja razmišljanja.

 

Puno vremena provodimo onlajn ovih dana; održavamo kontakt sa prijateljima, trgujemo, čitamo vijesti, gledamo televiziju, plaćamo poreze i račune za vodu. Šetamo ulicom sa telefonom u rukama, zabrinuti da ne propustimo posljednju poruku, apdejt ili obavještenje. Ukratko – sviđaju nam se naši telefoni i tableti i naša nedavno oktrivena „pupčana vrpca“ sa onlajn svijetom Facebooka, Instagrama i Twittera. Sviđa nam se ovaj svijet konstantne stimulacije, neograničeniih mogućnosti i čini se da prihvatamo prazna obećanja i iluzije koje nudi.  Tačno je da mnogo toga radimo onlajn ovih dana, ali zasigurno ne sve. I dalje stupamo u kontakt sa ljudima, stvarima i mjestima oflajn. Živimo u stvarnom svijetu fizičkih stvari – dodirujemo ih, razgovaramo sa njima, i govorimo o njima.

 

Potencijal i izazovi

Učenje odraslih će se sve više nuditi oflajn. I to može biti dobra stvar. Digitalizacija nudi fleksibilnost, jednostavniji pristup, veliki broj potencijalnihh multimedijalnih resursa, kao i načine za motivisanje odraslih da se uključe u učenje. Međutim, uvođenje tehnologija u učenje odraslih ide sporo, a dokazi o njegovoj djelotvornosti su ograničeni. Dokazi sugerišu da postoje problemi u vezi sa razvojem zaposenih, troškovima (i kada su u pitanju alati i infrastruktura o kojoj se treba brinuti, kao i neophodne obuke zaposlenih), a na nekim mjestima, nedostatkom povezanosti.

Često nam je rečeno da tehnologija ima potencijal za transformisanje pristupa učenju, prevazilaženje geografskih, fizičkih uslova i finansiranja, kao i za mijenjanje mjesta, vremena i načina pristupa učenju. Ona bi to mogla, ali da li to radi? Ukoliko radi, da li je to značajna promjena? Ili je to samo promjena u mehanizmu pružanja, bez stvarnog uticaja na učenje? U osamdesetim godinama prošlog vijeka, televizija je predstavljala veliku transformativnu obrazovnu tehnologiju – dok sam počeo da predajem, u devedesetim, svaka učionica je imala televizor i video uređaj koji su kupili prašinu u nekom ćošku. Televiziju su uskoro zamijenili projektori koji se priključuju na kompjutere, koje su zatim zamijenile umrežene mašine, i konačno umreženi tableti (ili nešto slično). Ukratko, tehnologija se mijenja; interaktivne table su nekada bile hit – zabranile su prašinu od kreda u učionici i podučavale su generacije o razlici između mokre krpe i trajnih markera (kso i posljedicama upoterbe pogrešnih...).

 

Digitalni alati nisu globalni već sredstva

Treba da napravimo razliku između učenja korišćenja digitalnih alata i učenja kroz upotrebu digitalnih alata. Prvo je glavni pokretač koji se nalazi iza učešća u učenju odraslih u posljednjoj deceniji. Međutim, u mnogim društvima, sveopšta pristupačnost digitalnih alata podrazumijeva da učenje upotrebe istih (digitalna kompetencija) predstavlja manju brigu u brojnim oblastima. Dok nesumnjivo postoje grupe koje su isključene iz digitalne revolucije kroz nedostatak ICT vještina (i, moguće, nedostatka pristupa onim alatima i širim konekcijama koji ih održavaju u životu), za sve više ljudi je upotreba digitalnih alata postala svakodnevna praksa. Stoga, cilj edukatora za odrasle treba da bude ne samo podsticanje učenja putem digitalnih sredstava, već i omogućavanje da upotreba digitalnih alata unapređuje učenje – izdizanje na viši nivo, prije nego prenošenje sa papira na slajd u PowerPointu.

 

Digitalizacija i inkluzija

Da li je digitalno učenje samo još jedna vrsta tehnologije? Da li njegovo uvođenje u učionicu (i oblikovanje načina na koji se može realizovati učenje odraslih) predstavlja fundamentalnu promjenu u učenju odraslih? Da li ono od nas zahtijeva da razmislimo o osnovi našeg pristupa učenju odraslih? Nisam ubijeđen. 

Očekivanja, motivacije, životni stilovi i iskustva mladih ljudi (budućih odraslih polaznika) razlikuju se od onih iz moje generacije (ja sam u pedesetim). Ovo donosi nove izazove pružaocima obrazovanja kada je u pitanju omogućavanje i ocjenjivanje obrazovanja. Ali, svakako, nude se brojne prilike za inovacijama i dolaženjem do nove generacije odraslih.

Upotreba tehnologije u obrazovanju postavlja barijere za određene grupe odraslih koji uče. Oni koji su trenutno u najvišem riziku od isključenosti iz učenja će zasigurno biti dodatno isključeni ukoliko veći dio učenja postane onlajn. Kako se ovo dešava, postoji opasnost da će oni koji bi imali najviše koristi od učenja, biti ostavljeni po strani.

 

Zaključak

Digitalna tehnologija u obrazovanju odraslih postoji da bi trajala (sve dok ne nadmaši projektor), i tačno je da posvećujemo vrijeme i napore da istažujemo najbolje načine da iskorišćavamo usluge obrazovanja odraslih. Međutim, ne zaboravimo da je obrazovanje odraslih vođeno ličnim odnosima, i da su najbolji edukatori za odrasle sposobni da održavaju iste, i da ih koriste kako bi pružali podršku odraslima u učenju.

Digitalno učenje treba da unaprijedi učenje, a ne samo da ga nastavi digitalnim sredstvima. Treba da istražimo načina na koje možemo integrisati tehnologiju da omogući onima koji uče da se aktivno uključe sa svojim idejama i svojim vršnjacima, kako bi unaprijedili iskustvo u učenju, povećali motivaciju i omogućili iskutvo kojim se približavaju ili repliciraju načini na koje odrasli pristupaju informacijama i komuniciraju jedan sa drugim u svijetu koji je izvan učionice za odrasle.


David Mallows ima 30 godina iskustva u obrazovanju odraslih kao nastavnik, trener nastavnika, menadžer i istraživač. On je prethodno bio direktor Centra za nacionalna istraživanja i razvoj za pismenost odraslih i numeričku pismenost (NRDC) na Institutu za obrazovanje, Univerzitetskog koledža u Londonu, a trenutno predstavlja Evropsku mrežu osnovnih vještina u EPALE kao tematski koordinator za životne vještine.

Oznake:
Share on Facebook Share on Twitter Epale SoundCloud Share on LinkedIn
  • Slika korisnika Weronika Skiba
    Bardzo dobry artykuł! Zdecydowanie zgadzam się z powyższymi postulatami. Szczególnie w kwestii roli nowych technologii w procesie uczenia się. Nie są one celem, lecz środkiem do jego osiągnięcia. Tak jak zwrócił Pan uwagę, nic nie zastąpi osobistych relacji z edukatorem. Z własnego doświadczenia mogę stwierdzić, że jeśli trener złapie dobry kontakt z uczestnikami szkolenia to będzie ono bardziej efektywne oraz motywujące dla nich.
    Ostatnio byłam na inspirującym szkoleniu, na którym trener pokazał nam bardzo proste narzędzie - MójTrener.edu. Bardzo mi się spodobało. Dzięki niemu trener wysyła bezpośrednio do mojej aplikacji materiały szkoleniowe oraz wyznacza mi w niej cele poszkoleniowe. Wiedza mi nie ucieka i zawsze mam ją pod ręką np. ostatnio czytałam materiały jadąc autobusem do pracy. Mimo, że szkolenie było miesiąc temu, to cały czas dostaję nowe inspiracje od trenera.
    Aplikacja sprawia, że czuję jakby ktoś cały czas czuwał nad moim rozwojem osobistym. Dlatego zdecydowanie polecam ją wypróbować do swoich szkoleń. Więcej na jej temat znajdzie Pan w tym artykule: /pl/blog/mojtreneredu-wirtualny-pomost-pomiedzy-trenerami-i-uczestnikami-szkolen
  • Slika korisnika Paweł Nowak
    “Digital learning should enhance learning, not simply continue it via a digital means” – hard not to agree, of course. Fortunately it seems this is largely the case of language instruction. Hardly anybody would want to deny that contact with a teacher who is a real person (whether it happens in one physical location or remotely) is essential for successful acquisition of essential language skills such as listening and speaking. But the expansion of the online world that you discuss in your article has resulted in unprecedented availability of materials that the students can use on their own to supplement such person-to-person instruction. And when I say ‘materials’, I don’t mean (only) materials specifically prepared for language instruction, but rather the Netflix series that you can watch in the original language with subtitles, the news clips on YouTube which you can slow down to better match your listening level, all these articles available online on all those interesting topics which you can read with the help of an online dictionary or translator if need be... Such “materials” are virtually unlimited, and the teacher’s task becomes to make language students aware of how useful they can be for self-study.