Blog
Blog

Bacanje šešira u ring ili andragoški principi

Why is it so difficult for adult educators to wear students’ shoes? Maybe we are talking about some kind of a dissonance here? On the one hand, they are teachers, in whom deep-rooted traditions, the need to gain recognition, and the title to "lead other adults” lie (more or less) dormant. On the other hand, they are mature and aware of the fact that many truths and solutions have proven invalid in the face of changes brought about by the post-modernity.

"Poslali su me u instituciju visokog obrazovanja da radim sa zaposlenima na unapređenju komunikacije, i odmah nakon sastanka, grupa je kazala upravi da se odmah otarase naše kompanije, dodajući da oni ne žele da vide tog morona opet. 

- Šta ste uradili loše?

- Sada znam. Prije svega, odmah sam počeo da im se obraćam imenom, a u grupi su bili profesor i predavači seniori koji na to uopšte nisu navikli. Zatim, jedna od prvih stvari koju sam im tražio da urade, što obično veoma dobro funkcioniše, bila je da rade u paru. I to je trebalo da ih zbliži. Oni su se osjetili inhibiranim (…) Veoma je teško raditi sa velikim brojem nastavnika” [1].

Mogu da se nadovežem na ovaj fragment iz tri razloga:

1) Prvi, ja sam andragog, odnosno edukator za odrasle;2) Drugo, ja sam odrasli koji uči;3) Treće, prisustvovao sam gorepomenutom sastanku.

Razlozi koje sam predstavila iznad su mi poslužili kao prilika da komentarišem ovaj fragment iz perspektive polaznika obuke. Po mom mišljenju, pritisak ili konflikt u ovoj situaciji rezultirao je zbog sukobljenih očekivanja i stilova rada. I to je srž teškoće rada sa edukatorima za odrasle koje je pomenuo trener. U ovoj konkretnoj situaciji, od nas se očekivalo da preuzmemo ulogu studenata, a većina od nas je očekivala da će dobiti gotove alate, raznovrsna rješenja i ključ za uspjeh. S druge strane, trener je tražio od nas da podijelimo iskustva i da jedni druge inspirišemo. U tom smislu, on je reagovao na nezadovoljstvo polaznika govoreći “ovo je moj način rada, i to nije moj problem.”

Prawidlaaa_1

 

Mnogo sam razmišljala prije nego što sam ovo napisala i želim da pojasnim da, po mom mišljenju, edukatori za odrasle ne bacaju šešire u ring. Da li je ova izjava pravedna prema andragozima, trenerima i edukatorima?

Prije nekoliko dana sam pohađala inspirativnu obuku za EPALE ambasadore, čiji je fokus bio pisanje na internetu. Anna Miotk, koja je vodila obuku, provela je cijeli dan odgovarajući na pitanja učesnika, razbijajući naše sumnje i rješavanje naših neslaganja je bilo slavljenje naše posvećenosti i kreativnosti. Moram priznati da su mi ove povratne informacije, kao red bull, dale krila, ali me i podsjetile na iskustvo opisano u uvodu. Ovo iskustvo je poslužilo kao inspiracija za mene da počnem da odgovaram na pitanje: KAKO SE OSJEĆAJU EDUKATORI ZA ODRASLE KADA SU U KOŽI STUDENATA/UČENIKA? 

Publikacije o učenju odraslih sadrže brojne sugestije koje se odnose na kompetencije koje edukator za odrasle, trener ili edukator treba da pokažu. Vrijedno je pomenuti dominantna mišljenja na ovu temu. Na primjer, Józef Kargul nas podsjeća da “post-modernno društvo je uništilo institucionalnu i društvenu ulogu nastavnika. Nastavnici više nijesu jedini izvor znanja i autoriteta za učenike, naročito za odrasle, roditelje, kao i za lokalne zajednice. Molbe da se sačuva ova uloga nastavnika od strane brojnih autora, potpuno su besmislene. To je jednostavno ples po kiši."Edukatori za odrasle često zanemaruju ove činjenice i dalje sami sebe posmatraju kao bibliju. Ovdje možete posmatrati jednu veliku dilemu: oni poštuju demokratske vrijednosti i slave jednoakost, ali kada su u pitanju javne škole i njihove uloge unutar njih, oni biraju konzervativne principe. Oni vjeruju da imaju pravo da uče studente vrijednostima, da im pokazuju lične modele i prave izvore znanja, i upućuju na uzrok istovremeno. Ne čini se da oni primjećuju da je post-moderni svijet mjesto u kom su dobrodošle se vrste pluralizma (...). Takvu socijalnu ulogu nastavnika ne odobravaju studenti/učenici i ona čini da edukatori ispoljavaju agresiju, i to ne samo verbalnu. Trenutno, niko ne brani nastavnike. U prilog tome je i činjenica da nastavnici često čuju da oni sputavaju, nameću svoja mišljenja i manipulišu studentima. Veoma često se možete sresti sa mišljenjima da nastavnici samo vrše svoju tradicionalnu institucionalnu ulogu, koja je nažalost uništena post-modernim svijetom” [2]. Ovaj citat nam daje odgovor na pitanje: Zašto je toliko teško edukatorima za odrasle da budu u koži studenata? Možda govorimo o nekom obliku disonance? S jedne strane, oni su nastavnici kod kojih su duboko usađene tradicije, potreba za prinanjem i titula “vođenja drugih odralsih” uspavane. S druge strane, oni su zreli i svjesni činjenice da su se mnoge istine i rješenja pokazali nevažećim kada su u pitanju promjene koje donosti post-modernističko društvo. Ove dvije uloge se sukobljavaju, a rezultiraju osjećajem nedosljednosti, dvosmislenosti i možda nekoj vrsti šizofrenije.

Dorota Lubrań doprinosi ovim izjavama govoreći da se savremeni nastavnici suočavaju sa teškim zadacima, koji pozivaju na stalno i neprekidno unapređenje kompetencija u oblasti znanja koje se odnosi na njihov predmet, metodologiju i organizaciju rada, kao i na dosljedno ažuriranje i širenje opšteg znanja i praktičnih vještina. "Svaki odrastao čovjek treba da bude svjestan činjenice da je cjeloživotno učenje preduslov za potpuno učešće u demokratskom društvu". Ovo se takođe, i iznad svega, primjenjuje na edukatore za odrasle [3]”.

U svjetlu ovih opservacija, vrijedi pomenuti da u literaturi nema puno informacija niti rezultata studija o edukatorima za odrasle koji preuzimaju ulogu učenika. Iz tog razloga je veoma dragocjen rad koji su napisale Agnieszka Majewska-Kafarowska i Urszula Tabor, u kojima autorke dijele svoja viđenja i opisuju kako edukatori za odrasle igraju ulogu učenika. Rezultati studije nijesu veoma optimistični i zasigurno inspirišu osvrt. Sprovedena je anketa u kojoj su učestvovali edukatori za odrasle koji su pohađali kurs koji je organizovao centar za kontinuirano obrazovanje. Cilj kursa je bio da se učesnici upoznaju sa andragogijom, a akcenat je bio na funkcionisanju odraslih u procesu učenja koji su subjekat u procesu učenja. Učesnici su bili ti koji su tražili da se organizuje takav kurs. Među ostalim pitanjima, učesnici su odgovarali na pitanje zatvorenog tipa koje je trebalo da inspiriše osvrt na andragogiju. Od njih se tražilo da izaberu ispravan odgovor, a njihovi odabiri su bili iznenađenje. Sljedeći odgovori su predloženi:

a) andragogija je naučna disciplina koja treba da podstakne odrasle da se osvrnu sami na sebe, na svijet i na druge ljude,

b) andragogija je naučna disciplina koja pruža odgovore na pitanje kako obrazovati odrasle [4].

Iznenađenje potiče iz činjenice da je samo 20% ispitanika zaokružilo prvu opciju, dok je 45% odabralo drugu opciju, 22% njih nije dalo odgovor, a samo nekoliko ispitanika je zaokružilo obije opcije. Ovdje nije potreban komentar. Odgovori na ostala pitanja nisu bili manje zapanjujući, a rezultati studije se mogu ovako rezimirati:

  1. Veliki broj edukatora za odrasle nije upoznat sa literaturom na ovu temu;
  2. Veliki broj edukatora za odrasle očekuje da im se ponude gotovi alati, a ne inspiracija ili prilika za osvrtom;
  3. Veliki broj edukatora za odrasle pohađa obuke, jer treba da usvoje kompetencije i dobiju sertifikate za stručne kvalifikacije;
  4. Edukatori za odrasle često kopiraju stavove studenata sa kojima se oni sami nikako ne slažu.

Stoga, iako andragoška teorija naglašava činjenicu da je obrazovanje “neophodan element ili čak egzistencijalna potreba koja se mora zadovoljiti u životu” [5] kako je moguće da je edukatorima za odrasle teško da ovu ideju pretoče u praksu? Možda dilema edukatora za odrasle i poteškoća u preuzimanju uloge studenata potiče od nedovoljno hrabrosti ili spremnosti “da budu na pragu” ili da “žive na granici”, što ukazuje na spremnost za apsorbovanje novih impulsa, koje Łukasz Michalski sugestivno objašnjava. Autor citira Mikhaila Bakhtina koji na s podsjeća da je “biti – komunicirati”. Ovaj citat se takođe odnosi na raspravu sa samim sobom i sa drugima. Ljudi koji izbjegavaju raspravu, izbjegavaju život, a imajući u vidu egzistencijalnu dimenziju učenja, dolazimo do zaključka da, u suštini, učenje treba da bude dijaloško, centrirano oko sukobljavanja sa drugima, i treba da se tretira kao nešto što daje život [6]. Stoga, ja razumijem da ovo svojstvo davanja života treba da označava spremnost i hrabrost da se šešir baci u ring.

A kakav je Vaš stav? Da li Vi volite da učite? Da li volite obuke? Da li uživate da pohađate seminare ili kurseve? Ukoliko ih cijenite i vjerujete da su prilagođeni, molim Vas da mi to kažete. A ako nemate namjeru da nosite novi šešir ili onaj koji nosite ne označava Vas, i radije ga ne biste nosile, molim Vas recite mi zašto? I možda, nakon svega, izreka da edukatori za odrasle ne vole da uče je možda samo mit koji treba razbiti? 

Prevod: NSS Poljska

            

 

 

dr Monika Sulikvanredni profesor, akademski nastavnik. Ona je sertifikovani trener i akademski mentor. Ona je od 2018. godine urednica časopisa “Edukacja Dorosłych” (obrazovanje odraslih). Ona je takođe EPALE ambasadorka

         

    

 

[1] http://wyborcza.pl/duzyformat/1,127290,11697611,Jacek_Jakubowski__czyli_hipis_w_korporacji.html (dostęp 13.06.2018).

[2] J. Kargul: Edukacja dorosłych w ponowoczesnym świecie, „Chowanna” 2003, s. 199.

[3] D. Luber: Rola i znaczenie andragoga w procesie edukacji i wychowania dorosłych. [w:] A. Fabiś, B. Cyboran (red.), Dorosły w procesie kształcenia dorosłych, Bielsko-Biała - Zakopane 2009, s. 205.

[4] U. Tabor, A. Majewska-Kafarowska: „Autorefleksja zawodowa nauczycieli dorosłych a ich funkcjonowanie w roli ucznia i nauczyciela”. [w:] A. Stopińska-Pająk (red.), Edukacja dorosłych. Doradca zawodowy. Rynek pracy, Warszawa 2006.

[5] A. Stopińska-Pająk: „Edukacja dorosłych i poradnictwo zawodowe wobec wyzwań rynku pracy”. [w:] A. Stopińska-Pająk (red.), Edukacja dorosłych. Doradca zawodowy. Rynek pracy, Warszawa 2006.

[6] Ł. Michalski: Strach przed innym, czyli o istocie uczenia się. [w] A. Fabiś, A. Stopińska-Pająk (red.), Uczący się dorosły w zmieniającym się świecie, Bielsko-Biała 2010, s. 57.

  

 

Zobacz także:

Who needs a biography for training? or educational Pandora's box

 

 

 

Login (11)

Želite li drugi jezik?

Ovaj je dokument također je dostupan i na drugim jezicima. Odaberite jedan od njih u nastavku.
Switch Language

Want to write a blog post ?

Don't hesitate to do so! Click the link below and start posting a new article!

Najnovije rasprave

EPALE rasprava: budućnost učenja odraslih

U srijedu, 8. srpnja 2020., od 10:00 do 14:00 sati, EPALE će biti domaćin online rasprave o budućnosti učenja odraslih. Razgovarajmo o budućnosti područja obrazovanja odraslih i novim izazovima i mogućnostima. Online raspravu vodit će stručnjakinja EPALE-a Gina Ebner, generalna tajnica EAEA-e.

Više