Pisati o ekologiji je ozbiljno, zahteva multidisciplinarni pristup, sagledavanje problema iz različitih perspektiva i jako puno znanja. Ekologijom na visokom nivou mogu se baviti izuzetno bogate zemlje, dok mi, siromašne, možemo samo da podržimo inicijativu, organizujemo akciju, propratimo putem štampe. I u obrazovanju je ista situacija. Želimo da objasnimo našim polaznicima značaj ekologije, kroz očuvanje sredine od zagađivanja, zarad budućnosti, zarad zarade, ali, zar ekologija nije pre svega priča o čoveku? I da li je potrebno biti bogat, razvijen, aktuelan, da bi se zaista razumeo čovek? Ili nas možda upravo sve te „prednosti“ sputavaju da vidimo čoveka pored sebe?

Čas. Lično iskustvo proživljeno kroz poraz i kao uspeh. I ne samo lični, nego i društveni, globalni. Nastavna jedinica: „Reciklaža“.  Do ovog naziva dolazimo posle puno muke, jer smo je nazivali i kilažom, i reglažom, i silažom. Ipak sada znamo šta ova reč znači i znamo da popunimo ukrštenicu na kontrolnom. Da li je to dovoljno? Opremljena crnim džakom od 50 litara ulazim u učionicu, polaznici sede u polukrugu, pomalo začuđeni dok istresam gomilu smeća iz famoznog crnog džaka. Nasuprot njima na susednoj strani ostavljene su papirne kese različitih boja i natpisa: staklo, plastika, tekstil, guma, baterije, papir, hrana. Rad: u grupama. Zadatak: razvrstati otpad u kesu kojoj pripada. Začuđujuće brzo odradili su ovaj zadatak u mukloj tišini, a onda stali. „Ali, zašto mi to radimo, kada niko od vas to ne radi?“. Pitanje na mestu. „Mi skupljamo otpad i gotovo nikad nismo naišli na već razvrstan.“ Istina.  A onda se čuo on. Veliki dobroćudni polaznik koji je retko komunicirao i na opšte iznenađenje rekao: „Znate li da mene zovu Beli slon? Objasnili su mi da je to retka životinja koja se neprekidno kreće u potrazi za hranom i vodom. Jesam li to ja? Radim po 11 sati dnevno, i više.  Ne živim, u onoj, kako Vi kažete, pravoj džungli, već u,u,u,u gradskoj, mislim urbanoj. A to je isto? Ali znate, mene niko, iako sam ovako velik ne vidi. Još kada natovarim svoj bicikli papirima, kartonima, postajem veliki kao soliter...i ni tada me ne vide. Zašto? Radim da nahranim porodicu, a nije tu neka zarada, nastavnice, tek za hleb i možda lek za decu. Ja mislim da ljudi ne žele da me vide jer se plaše da ću ih pokrasti, možda me se stide ili me ne vole, jer me ne poznaju.  Oni bacaju, a ja skupljam. A tu je puno para. Jesam li u pravu? Ja samo želim da radim. Sada sam beli slon na biciklu za kojim se ponekad vijori plava zastava od najlona koju moram nositi kako bih prekrio papir koji sakupim, jer mokar ne vredi. Probajte, videćete koliko para možete zaraditi. Ali znam, to je sramota, to je posao samo za nas Rome, i to i ne za sve nas. A posao nije lak, nastavnice. Prljav, opasan, nekada nas napadnu psi, nekada drugi Romi na čiju sam teritoriju upao. Ono šta ne prodam dovlačim kući i taložim. Znam da nije dobro. Ali mislim, prodaću... do prve kiše. Trujem svoju decu. Odmah se skupe pacovi, miševi, bube. Vi mislite da ne znam šta to znači. A komšija? On skuplja baterije. A one su jako opasne, tako ste nam rekli. A naša deca se igraju. Ovaj čas je meni bio lep, ali napolju je situacija drugačija. Ja hoću da radim, ali kako? Svako za sebe. Ne možemo da se dogovorimo. A, molim Vas, naučite i Vaše komšije da ne bacaju papir i hranu zajedno, jer onda taj papir ne mogu da prodam.“ Muk. U pravu je. Ciljevi časa su postignuti, zadaci ispunjeni, a da li nešto uporno previđamo? „Ja kada prođem pored neke zgrade, pazim da me nešto ne pogodi poput raketle-đubre. Mrzi ih da se spuste i bace smeće u kontejner. Sve te Vaše priče su lepe, ali mi kada izađemo odavde, mi smo duhovi. I ja i moj bicikli. Veliki beli slon koji se kreće kroz široke bulevare, i oseća da je dobro prošao ako neko ne počne da ga maltretira ili ako ne padne kiša. Pokušajte, nastavnice, da skupljate papir, ne morate voziti bicikli. Ili ću Vam ja pozajmiti svoj.“ I obećala sam. Ostala sam bez daha. Čovek, gromada od čoveka, koga niko ne primećuje, koji nikada nije prozborio reč na času, pokazao je da u njemu postoji čitav svet koji treba poštovati i razumeti. Pokušala sam da održim obećanje. Angažovala sam članove familije, prikupili smo sav papir i pozvali papir servis. Novca-taman dovoljno za dve premijere u pozorištu. A nekome za hleb ili lek. Odlučila sam. Sledeći čas-naziv „Ljudskost“. Pažnju koju su dobili, zagrljaj, sreću, osećaj da neko misli na njih, da nisu nevidljivi i zanemareni, oni zaista cene. Nakon posluženja koje smo im pripremili, sve smo pokupili, bacili u kante za smeće, do trenuka kada se začuo gromki glas polaznice koja je uzviknula: „Ne u smeće! Talog i kesice čaja mi trebaju za kompot?“ U prvi mah nisam shvatila, ali onda iznenađena sam upitala odakle zna za „kompot“, mislim kompost, kaže čitala je „na Internet - cveće raste kao ludo“. I bila sam ispunjena. Uspeli su da se pokrenu. Volela bih da rade, da uče, pretražuju, ali to će trajati dok se ne vrate u svoja naselja, pod krovove koji prokišnjavaju, gde su miševi i pacovi kućni ljubimci. Učinili su mi srećnom i posramljenom u isti mah.

Da li smo mi pričajući o ekologiji, o očuvanju životne sredine, zaboravili da je pored nas čovek koji se muči, koji jedva preživljava? Da li smo u obilju izraza, formalnosti, tekstova, zaboravili da sve ovo radimo zbog čoveka? Da li je čovek postao nevidljiv iako se toliko piše o njemu? Da li ćemo zapaziti Velikog belog slona kako krstari bulevarima, koji se trudi da prehrani svoju porodicu ili ćemo zgađeni ili ravnodušni okrenuti glavu na drugu stranu? On će uvek stati da se javi, u svojoj tuzi ponosan, ali da li će od nas dočekati ono što je oduvek želeo? 

Mr Natali Svilokos - nastavnik biologije

ŠOOO „Sveti Sava“, Novi Sad