chevron-down chevron-left chevron-right chevron-up home circle comment double-caret-left double-caret-right like like2 twitter epale-arrow-up text-bubble cloud stop caret-down caret-up caret-left caret-right file-text

EPALE - Plataforma electrónica dedicada a la enseñanza para adultos en Europa

Blog

Професионално усавршавање кроз Еразмус+ пројекат „Школа будућности“

02/09/2020
por Natasa Stanojevic
Idioma: SR
Document available also in: HR

Велика је одговорност бити просветни радник. Треба пружити знање новим генерацијама које ће им омогућити да уреде и своје и наше животе. Чини ми се да је то сваке године све теже. Изгледа да је све мање младих људи заинтересованих за науку, за озбиљна знања.

Уживам да преносим знање, уживам у осмесима које добијам од ученика као награду када схвате о чему причам. Осећам да тога из године у годину има све мање. То ми отежава посао. Не волим да радим тек „реда ради“. Често се питам шта није у реду са новим генерацијама? Зашто је све мање мотивације за учењем? Да ли су нове генерације мање интелигентне?

Лакше ми је да тако мислим, али видим да то није истина. Много тога је другачије у њиховим животима у односу на наше. Услови у којима одрастају учинили су да њихов систем буде постављен потпуно другачије од нашег. Схватам да је потребно променити нешто у приступу, преносити знање на начин на који то нисмо до сада радили. Другачије него у „наше време“. Видим то, али не знам како. Шта то треба урадити да би се покренули ови млади људи? Упорно размишљам о томе, али не налазим одговор.

Важно је да се ми наставници усавршавамо не ради обавезе, не ради поена, већ зарад једног правог циља, образовања младих. Ми то стално покушавамо похађајући разне семинаре. Неки од нас се надају да ће им ти семинари донети просветљење, да ће нас покренути, док неки одлазе да изврше своју „дужност“.

Након много изневерених очекивања појавио се трачак наде - колега ме је укључио у Еразмус+ пројекат „Школа будућности“ (http://zajecarskahronika.rs/zajecarska-gimnazija-zavrsila-erasmus-projekat-skola-buducnosti/). Желим да сазнајем, желим да иновирам, али ипак улазим са неверицом. Да ли је наш Еразмус пројекат попут једног од оних „тек реда ради“ семинара? Посматрам колегу који успева да из многих ученика извуче мени незамисливе капацитете. Некако успева да препозна коме који задатак, коју активност да додели. Дивим се томе, али не успевам да урадим ништа слично. Недостаје ми самопоуздања? Мислим да није то у питању. Осећам потребу да направим неки другачији корак, али као да тапкам у мраку. Не знам ни где ни како да пођем. Тешко је мењати навике. Тешко је радити у неизвесности, у непознатим условима. Не вреди седети и чекати да се нешто деси, јер се неће десити. Потребно је нешто предузети, спремно дочекати те младе људе и гурнути их у руке знања.

И онда, захваљујући нашем Еразмус+ пројекту, упознајем људе из других школа, из других градова, из других земаља. Видим да смо сви у истом проблему, на истом задатку. Само је један циљ, стећи нове вештине и покренути наше ученике, наћи мотив који их покреће. Сваки семинар у склопу овог пројекта мрдне ме бар мало напред. Сваки разговор са учесницима пројекта даје неке нове одговоре, али буди и нова питања. Сазнање да нисам сама у овом тренутку, сазнање да нас има још, нас који покушавамо наћи пут до знања за наше ученике чини ме чвршћом, спремнијом да се вратим у учионицу и испробам да код мојих ученика пробудим жељу за знањем.

Бити добар учитељ значи стално се усавршавати, стално учити. Важно је разумети како живе нове генерације, како размишљају, шта их покреће, да би смо на прави начин приступили њиховој едукацији. Одговоре на нека од ових питања добила сам учествујући у овом пројекту.

Али и даље сматрам да су крупни изазови тек пред нама.

Share on Facebook Share on Twitter Epale SoundCloud Share on LinkedIn Share on email