chevron-down chevron-left chevron-right chevron-up home circle comment double-caret-left double-caret-right like like2 twitter epale-arrow-up text-bubble cloud stop caret-down caret-up caret-left caret-right file-text

EPALE - Ηλεκτρονική Πλατφόρμα για την Εκπαίδευση Ενηλίκων στην Ευρώπη

Ιστολόγιο

Profesionalno usavršavanje kroz Erasmus+ projekat „Škola budućnosti“

26/08/2020
από Natasa Stanojevic
Γλώσσα: HR
Document available also in: SR

Velika je odgovornost biti prosvetni radnik. Treba pružiti znanje novim generacijama koje će im omogućiti da urede i svoje i naše živote. Čini mi se da je to svake godine sve teže. Izgleda da je sve manje mladih ljudi zainteresovanih za nauku, za ozbiljna znanja.

Uživam da prenosim znanje, uživam u osmesima koje dobijam od učenika kao nagradu kada shvate o čemu pričam. Osećam da toga iz godine u godinu ima sve manje. To mi otežava posao. Ne volim da radim tek „reda radi“. Često se pitam šta nije u redu sa novim generacijama? Zašto je sve manje motivacije za učenjem? Da li su nove generacije manje inteligentne?

Lakše mi je da tako mislim, ali vidim da to nije istina. Mnogo toga je drugačije u njihovim životima u odnosu na naše. Uslovi u kojima odrastaju učinili su da njihov sistem bude postavljen potpuno drugačije od našeg. Shvatam da je potrebno promeniti nešto u pristupu, prenositi znanje na način na koji to nismo do sada radili. Drugačije nego u „naše vreme“. Vidim to, ali ne znam kako. Šta to treba uraditi da bi se pokrenuli ovi mladi ljudi? Uporno razmišljam o tome, ali ne nalazim odgovor.

Važno je da se mi nastavnici usavršavamo ne radi obaveze, ne radi poena, već zarad jednog pravog cilja, obrazovanja mladih. Mi to stalno pokušavamo pohađajući razne seminare. Neki od nas se nadaju da će im ti seminari doneti prosvetljenje, da će nas pokrenuti, dok neki odlaze da izvrše svoju „dužnost“.

Nakon mnogo izneverenih očekivanja pojavio se tračak nade - kolega me je uključio u Erazmus+ projekat „Škola budućnosti“ (http://zajecarskahronika.rs/zajecarska-gimnazija-zavrsila-erasmus-projekat-skola-buducnosti/). Želim da saznajem, želim da inoviram, ali ipak ulazim sa nevericom. Da li je naš Erazmus projekat poput jednog od onih „tek reda radi“ seminara? Posmatram kolegu koji uspeva da iz mnogih učenika izvuče meni nezamislive kapacitete. Nekako uspeva da prepozna kome koji zadatak, koju aktivnost da dodeli. Divim se tome, ali ne uspevam da uradim ništa slično. Nedostaje mi samopouzdanja? Mislim da nije to u pitanju. Osećam potrebu da napravim neki drugačiji korak, ali kao da tapkam u mraku. Ne znam ni gde ni kako da pođem. Teško je menjati navike. Teško je raditi u neizvesnosti, u nepoznatim uslovima. Ne vredi sedeti i čekati da se nešto desi, jer se neće desiti. Potrebno je nešto preduzeti, spremno dočekati te mlade ljude i gurnuti ih u ruke znanja.

I onda, zahvaljujući našem Erazmus+ projektu, upoznajem ljude iz drugih škola, iz drugih gradova, iz drugih zemalja. Vidim da smo svi u istom problemu, na istom zadatku. Samo je jedan cilj, steći nove veštine i pokrenuti naše učenike, naći motiv koji ih pokreće. Svaki seminar u sklopu ovog projekta mrdne me bar malo napred. Svaki razgovor sa učesnicima projekta daje neke nove odgovore, ali budi i nova pitanja. Saznanje da nisam sama u ovom trenutku, saznanje da nas ima još, nas koji pokušavamo naći put do znanja za naše učenike čini me čvršćom, spremnijom da se vratim u učionicu i isprobam da kod mojih učenika probudim želju za znanjem.

Biti dobar učitelj znači stalno se usavršavati, stalno učiti. Važno je razumeti kako žive nove generacije, kako razmišljaju, šta ih pokreće, da bi smo na pravi način pristupili njihovoj edukaciji. Odgovore na neka od ovih pitanja dobila sam učestvujući u ovom projektu.

Ali i dalje smatram da su krupni izazovi tek pred nama.

Share on Facebook Share on Twitter Epale SoundCloud Share on LinkedIn Share on email